Празна женска лепота

Разговарају два мушкарца у фризерском салону и један од њих, мотоциклиста, жали се саговорнику: ове жене нису нормалне, дотерају се тако да, кад возим, будем начисто ометен и јуче сам могао да изазовем саобраћајни удес не гледајући куда идем, њихов изглед био ме је потпуно опчинио.

Мушкарац који се жали како није био пажљив док је возио ‒ не говори са симпатијама о лепоти жене, бесан је и стиче се утисак да критикује њен изглед, јер он није примерен улици и јавности.

Сасвим је јасно да мотоциклиста не мисли на неприкладно обучене жене, оне које о укусу не знају ништа, јер уколико би се прва реченица таквих тицала, коментар би био сасвим другачији: њиховом појавом не би био узнемирен тако да не зна куда вози. Био би критички расположен као и према свему што нам се не допада, али према чему успостављамо дистанцу која је знак да не одобравамо такав начин понашања или одевања.

Међутим, кад мушкарац љутито саопшти да је жена лепог изгледа и да га ремети док управља воланом, он ‒ у ствари ‒ нешто друго казује, а да тога можда и није свестан.

Књижевност се често занимала женском лепотом. Од старог до новог века неретко се дискутовало о томе шта лепа жена може да створи или да учини пропадљивим: од тога да изазове рат до тога да нестане у дивљини без трага, а остави иза себе пустош и смрт. Њена лепота у свим литерарним обрадама схваћена је као да није од овог света, те се свом прапочетку враћа, не дозвољавајући да јој се ико смртан приближи. Кад се ова тема продуби и кад јој се дâ симболичка вредност, може се приметити како је човек склон идеалима и стојећи усправно ‒ загледан је у њих како се не би саплео и пао, коначно: како би имао јасан оријентир у свету и духовно залеђе. Лепа жена се гледа јер онај ко гледа у лепо и сам постаје леп, макар и кад страда; загледаност у ватру чини да се огрејемо њеним пламеном.

Да ли је лепа Јелена или Хелена жена коју је и мотоциклиста видео кад је био љут што с пута може да слети, па се паркирао са стране и чекао да лудило прође?

Не сећам се да је иједан женски лик у литератури приказан само лепо, зато што не памтимо само изглед већ и оно што се иза изгледа крије, а то мора бити комплекс особина које нису повезане са цртама лица. Лепа Јелена или Хелена била је чедна и смерна жена која није била освојена зато што је била лака, већ зато што је њена отмица била вредна рата. Да ју је Хомер описао ‒ мада спорадично ‒ као фигуру из бајке око које се боре млади принчеви, можда би потрага за њоме трајала до првог сутона и завршила се како је и почела ‒ безначајно. Ипак, како се читава војска наоружава и креће у Тројански рат, стратешка је процена јасна: такву жену Менелај не сме изгубити зато што је драгоцена. Шта је чини таквом? Јесу ли у питању физички квалитети или ‒ како један филозоф рече ‒ црте лица наговештавају дубину њенога духа?

Лепа Хомерова јунакиња ‒ по свему што нам књижевни текст каже ‒ није само физички лепа, већ је и духовно лепа. Та њена особина огледа се њеној скрушености у часу кад је одводе из Спарте. Богови јој нису подарили мушку снагу зато што онда не би била женски лепа, већ су дозволили да буде плен и да се због ње догоди велика пометња у којој ће касније изгинути снажни јунаци, међу којима и Ахилеј. Да су одредили да се бори ‒ можда би то било Херино масло ‒ грчке робињице лако би замениле њено место.

Женска лепота није од мушке природе, и премда су жене и мушкарци у неком погледу упоредиви, жена је лепа зато што није мушкарац, зато што је њена природа мекша: да прими оно што јој ‒  физички и симболички ‒  други пол нуди и даје.

Стога се стиче утисак да је нова женска лепота постала ‒ мушка, догодио се преображај и замењена су места, о чему је већ много пута писано. Жене лепог изгледа постале су уредни мушкарци ‒ њихова енергија је нападачка, било да су у питању женствене или мушкобањасте жене. Оне јаких мишића и снажних трицепса тешко да коме дозвољавају да приђе, став је јасан: довољне су саме себи, док жене које су сачувале своју женственост, такође, на неки начин нападају: облачећи се тако да на своме телу мало шта скривају, оне не дозвољавају мушком чулу замисао, тражи се реакција без одлагања, јер ако би другачије било ‒ било би поражавајуће за жену.

Зашто је онда мотоциклиста опчињен женском лепотом и каква је то жена да се због ње чини ‒ замало ‒ саобраћајни удес?

Таква жена мора бити театар, обучена да се прикаже и одигра улогу, за засени гледаоца у последњем реду, јер она живи од позоришта и славе. Њена главна рола је ‒ изазивање снажног првог утиска у другоме, како би он ‒ Други ‒ дивећи се њеним облинама, напојио њену жудњу. Таква жена гладна је душевне хране, али како је не производи, онда је и не добија. Кревељи се на даскама, позира, већ навикла на блиц фотоапарата, увек се исто смеје и једнако трепће очима.

И није освојила мушкарца. Привукла га је. Да је вредна дубоке пажње, због ње би се водио рат, а како чујемо ‒ све је мање војника. Стрпљење и борба напустили су овај свет, и то би морало да нас се тиче, макар толико да кад идемо улицом, поведемо рачуна о томе ко је за другим воланом: гледалац у позоришту који је купио карту да седи на своме месту и не каже ‒ ништа.