Десети фебруар

Неколико пута данас погледам у календар и не могу се намах сетити зашто памтим данашњи датум, премда волим округле и парне бројеве, кад се поделе с двојком не буде остатка, све је чисто и јасно, без репова и трагова. Изабрала сам, рецимо, да се родим на двадесети дан у месецу, често ми се та округла бројка чинила складном, уображавала сам како у њој има довршености, целовитости којој се бистро тежи, да ћу и ја ‒ можда ‒ бити једног дана цела.

Десетог фебруара сам дипломирала. Изабрала сам да овог дана полажем свој последњи испит у мемљивом и збијеном собичку на крају ходника у Капетан-Мишином здању, тамо где је моја матична катедра добила неколико просторија на коришћење. Била сам уморна, сви се на крају студија уморе, одужи се та трома потрага за смислом у старим и прашњавим књигама. Бавила сам се те зиме стилистиком, радо сам је учила зато што је професор био учтив и питом, а знала сам да какав год резултат испита буде, нећу се осећати лоше, јер је преко пута мене доброћудан човек.

Добро сам, богами, и учила, канда ће се полагати још десетине испита. Маратонац је ‒ кажу ‒ најбржи пре крај трке. Тад је и магла најгушћа, а ноћ најтамнија. Не сећам се питања, не ни много својих одговора, али памтим тренутак у којем ми моја професорка саопштава да сам испит положила, сазнаје да сам дипломирала и додаје ‒ Колегинице, бићете одличан професор.

Ову охрабрујућу реченицу нисам бирала, нико ми је није нудио, али сам је изабрала, била сам поносна на њу, тад сам мислила, а мислим и данас ‒ она ми је речена јер ми је била потребна; све што добијемо, некад смо тражили.

Изашла сам из зграде Ректората на бетон Студентског трга, ослобођена снажног терета, уморна, личила сам себи на оне старинске филмове у којима је било свега, само се није чуо тон, било је дивне радости, али се она није распознавала на студени. Пошла сам кући пешке преко моста и дуго јављала лепу вест, тако сам желела да буде.

Кад је требало да се определим за будуће студије, свакаквих је савета било и свако је нешто говорио из свог искуства, рачунајући на тржише и од чега може да се живи, па су ми предлагали машинство и пољопривреду, а да можемо да читамо и пишемо у слободно време, нека то буде хоби, но нечим другим да се заради за хлеб, јер биће крух ‒ све скупљи, мора се јести.

Стицајем околности или је тако хтео Бог, изабрала сам ово занимање и десети фебруар. Пркосила сам ‒ ненамерно ‒ туђим саветима и тржишним трендовима, умишљала да је правилна и лепа реч света, а да је добар професор попут свештеника ‒ малени месија на једном комаду земље.

Данас ‒ а прошло је доста ‒ знам да је све ово истина. Да бирам поново, изабрала бих исто. Ваљда зато што сам и први пут ‒ сама бирала.