Седим у зборници пре неколико дана, пролази колега и чувши како говоримо о ученицима који у великом броју пристижу из иностранства и не знају српски језик, пита ‒ на ком језику с њима комуницирамо. Не знам зашто, одговорила сам грубо као да браним свој језик и рекла ‒ на српском, наравно, треба ли да нас нико сем њих не разуме?
Седела сам, колега је стајао, у пролазу и блед, одбрусио је љутито како му није јасно зашто тим тоном одговарам. Била сам збуњена његовом реакцијом, јер је шаљивџија, често се смејемо кад се сретнемо и нисам једина коју забавља његова покаткад иронична, али добронамерна галама.
После сат времена срела сам га у ходнику, насмејали смо се једно другом, нисмо проговарали, као да смо хтели грубу или гласну реч да склонимо.
Сутрадан су јавили да је у болници и да је имао инфаркт и мождани удар.
Док лекари и даље разматрају како ће га лечити и какав ће исход компликована болест имати, ја размишљам о његовом бледом, скоро сивом лицу, о муци која се распознавала око очију, јер, иако је волео шалу, није се насмејао, па изнова призивам страх да је његов поглед на ходнику, без речи, могао да буде последњи тренутак у којем смо се срели. Тог дана, кад је одбрусио љутито, а мислила сам ‒ шта сам криво направила, срце је већ почело да га стеже, мозак је остајао без кисеоника, тело је роптало на ногама, могао је сваког часа да се сруши, да своју комедију изведе гласно. Али није, само је успутном грубошћу коју нико скоро и није приметио ‒ завапио, рекао је да га нешто мучи, да су звуци прегласни и да му треба мир, иако се само чинило као да говоримо о ученицима и њиховом језику.
На крају ‒ све јесте у језику. Док слушамо шта неко говори, треба чути о чему ћути; загледани у себе, могли бисмо некад да видимо друге, искорачимо из свог атара и место да превијемо свој рањени его, понегујемо нечије срце.
Моје и даље удара, јако. Као у немиру пред сан.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment