Како да здрави не будемо болесни?

Кад сам похађала новинарске школе, моји ментори говорили су да се пажња публике не може добити тако што ће се писати о трагедијама многих људи, већ о трагедији једног човека. И мада тај један личи на све друге, иако им и не мора бити сличан, човечанство може разумети тек понеког, не и све, јер за такав велики подухват нема снаге и није му дорастао.

Зато се ваљда трагедије многих претварају у обичну статистику, јер људски ум не може другачије да схвати оно што га надилази, до бројком.

Међутим, питам се, да ли је трагедија једног човека увек некако и трагедија свих?

Данас сам сазнала за смрт једне младе девојке. Била је јединица, живела је са родитељима и похађала је трећи разред гимназије. Одлучила је да попије таблете и да се више не пробуди. Мајка, анестезилог, покушавала је да је поврати ујутро из сна. Узалуд.

Ето приче над којом ћемо затреперити, занемети, застати на трен, сунчани дан биће суморан, као да је пало стотину литара кише, тужни, утонућемо у сан, па ћемо се пробудити и заборавити шта је било, јер сан је мала смрт, а буђење увек рођење које нас узноси ка новом.

Заборавићемо шта смо чули, јер морамо ослободити простор за све ново што ће доћи, не увек пријатно, али ново, над чиме ћемо поново лебдети крхки и живи, свесни вечне борбе између светлости и таме, свесни да добро је бити на сунцу.

Тако ћемо заборавити или потиснути још једну смрт, а ја се питам није ли ова смрт, баш ова – и наша смрт и тиче ли нас се више него што осећамо и способни смо да кажемо?

Један писац, не сећам се који, рекао је да је сваки озбиљан човек бар једном у свом животу пожелео да га нема, јер како рече други – за оне који осећају, живот јесте трагедија, а смеју му се они који о њему размишљају. Међутим, свако ко је икад пожелео да га нема, одмах потом пожелео је да га буде и био је, живео је док се кости нису истрошиле и док је скелет био потпора крхком телу. Да је опстанак тек питање тренутка, не би овим светом један једини човек ходио.

Зато се питам – шта нам се догодило, па овај млади живот нисмо преживели, свеједно, ми или њени родитељи, јесмо ли можда нешто заборавили, па се касно сетили, да лако је телу помоћи, често и болест излечити, али шта ћемо кад не знамо – како да здрави не будемо болесни?