Важни датуми у календару немају нарочиту сврху, ма којом бојом били написани, сем да нас подсете шта се тог дана у прошлости десило и да у једном згуснутом тренутку, док се историја призива, а сећања оживљавају, не заборави оно што би се иначе заборавило.
Тако данас – више него свих других дана – разговарамо о Крагујевцу и Десанкиној бајци и додајемо: ако данас – више него свих других дана – не разумемо шта се тамо догодило, онда је овај потресни догађај тренутак у времену као и сваки други, који се, ништа мање или више него други – заборавља.
А не сме се заборавити.
Не само зато што су страдали невини ђаци, већ зато што у том страшном тренутку њихов учитељ каже – Ја и сад држим час.
Ова реченица може звучати гротескно, јер се часови не држе ни онда када су сви ђаци у клупама и двадесет и први је век, али баш зато што се не говори данас, већ пре скоро једног века – значи нешто друго.
Значи да невин човек пред поганим страда и то није ништо ново, али је отрежњујуће да се невин ни у тренутку распећа – не повинује злочинцу, већ стоји усправне главе, свестан смрти, али и себе и тренутка у ком се налази. На нишану је, његова је судбина предвидива, међутим, његова је душа неукротива, јер није поклекла пред тиранином.
У овом чину и реченици која се памти има поноса, неко би рекао и гнева, јер не може се ништа урадити, гнев је израз немоћи. Таква интерпретација је психолошко тумачење, често скромно и неуверљиво.
У ових неколико речи, заправо, скривена је идеја о животу, да човек може бити уништен, но не и побеђен.
Црњански би рекао –
(…) Или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано, мирише,
ил’ нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.
(…)
Учитељ и његови ђаци гледали су ка небу.