Не волим песимисте.
Тешка им је мисао што се разлива попут просутог мастила на столу.
Ако се старим крпама не појури ток,
оду предалеко,
упрљају хартију белу,
ни ода пролећу, ни химна цвећу.
Не слушам песимисте.
Они и не говоре, само опонашају
звукове из природе,
хучу и стењу,
непријатно је кад се чују.
Не верујем у песимисте.
Питам – како живи буду,
а не живе,
вину промене ток у крви,
окрену се стотину пута
да би на истом остали.
Како су уопште песимисти постали?
Јесу ли икад радост кушали,
после пада устали и видели
да су у сваком рату увек они били – погинули.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment