(…)

Била сам ти брана за набујалу воду,

за сумњичаве и доконе мисли које кроје

удес по своме. Кажу да је требало тако,

да продавац лампи не пристаје некоме ко чита.

Сваки шум правдала сам шумом симбола,

говорила – смешна – да Бодлер је у праву,

да ово и моји ђаци знају, и да ништа није онако –

како изгледа.

А нисам знала да ти ниси песма,

иако ти је душа топла,

и да кад устукнеш пред мојим ликом, није

јер је судбина хтела.

Све си то ти.

Мене ни на једном месту поред –

нема.