У суботу сам била на гробу Исидоре Секулић. Сахрањена је на Топчидеру, недалеко од цркве, близу путељка којим се иде до горњих парцела. Кад се дође до њеног места, из земље ниче бели крст, очи гледају у слова, иза су године рођења и смрти, трава ‒ почупана, неколико пролећних цветова је никло. Сунце се оштро... Continue Reading →

Пре неколико година моја ученица рецитује стихове из Горског вијенца и након стотог каже – Намучила сам се, ознојила, трудила се да се не чује мој нишки акценат. Ја одговорим као из топа – Кад рецитујеш Његоша, не треба да се чује, али кад се ти чујеш, треба да се чује, јер то је твоје... Continue Reading →

Желим да верујем да смо читали Његоша и да смо разумели како га треба читати. На средини једног листа, горе при врху, каже стари игуман да – вук на овцу своје право има „кâ тирјанин на слаба човјека“. Ова мисао, учено – гнома, има свој смисао и не треба је преводити. Ипак, на том месту... Continue Reading →