Срицали смо стихове из Дантеовог Пакла ‒ моји ученици и ја ‒ насликали у својим главама извитоперени хаос претпоследњег круга у чијем су средишту варалице, названи симонијацима. И самоуверено смо кидали кору Адамове јабуке, уверени да је снага речи непорецива и да нам се ништа не може десити. Звонило је за крај часа, и глас... Continue Reading →

Животне истине врло су једноставне. У њима нема много приче. У њима се дише, или се престаје са дисањем. Данас смо минутом ћутања одали пошту нашем ученику другог разреда који се у недељу ујутро ‒ није пробудио. Заспао је после радне недеље и суботњег фудбала у постељи да се одмори. Мајка, наставница музичке културе, чекала... Continue Reading →