Пакао

Срицали смо стихове из Дантеовог Пакла ‒ моји ученици и ја ‒ насликали у својим главама извитоперени хаос претпоследњег круга у чијем су средишту варалице, названи симонијацима. И самоуверено смо кидали кору Адамове јабуке, уверени да је снага речи непорецива и да нам се ништа не може десити.

Звонило је за крај часа, и глас који ме бије сасвим је истинит: скоро никад не завршим реченицу пре звона, увек ми треба још који трен и ученици то знају, не љуте се, само се понекад погледају добронамерним а прекорним видом, па ме пусте да ставим тачку на крај својих мисли и спустим тон. И овога пута није било другачије ‒ спустила сам тон, а они су устајали да пођу.

Сем њега.

Не уставши са столице, у дечјој вреви, његово тело срушило се као свећа која догорева. Нисам му видела лица, тог часа није се чуо. Можда је ослушкивао друга значења Дантеовог епа, а можда је ослушкивао себе и припремао се ‒ а да то не зна ‒ за оно што ће доћи.

Очи су се склопиле, руке грчиле и није било јаука. Док су други вриштали и док их је страх изједао, његово се срце растакало и све је ређе и мање било удисаја. Положили смо га на клупу, па на под, потом на равну даску на којој је изнет, а онда на сто ‒ тамо негде ‒ одакле није устао. И од тога дана ‒ била је среда, око четири сата по подне ‒ нека се страшна туга населила у нас и у мене, непорозна, као оклоп на којем нема ниједне пукотине.

Пред мојим очима гасило се тело мога ђака, а ја сам стајала непомично, неспособна да закорачим, да притиснем жилу и опипам пулс и да се загледам у његове очи и поверујем да је жив и да ће живети. Црвенило зеница и модра боја лица гасили су у мени наду да ће се овај пакао завршити, да ће јаук тела оживети и да ћемо се вратити на почетак часа кад сам почињала говорити о Дантеу.

У књижевности је много смрти, ову реч изговорили смо досад стотину пута на часовима, јер књижевност јесте плес са смрћу, опирање неминовности у којој ишчезавамо и више нас физички нема. Али часови књижевности ‒ можда парадоксално ‒ пуни су живота, на њима пулсира младост која не може сагледати значење ове непријатне речи јер се то од ње ни не тражи. Младост постоји као јаблан, стасито, отмено, и све тежине које је задиркују нису њене, оне припадају другом свету у који се овај још није улио. Тако је разговор о Дантеовима грешницима једна умна вежба, сагледавање друге теме из треће, замишљене перспективе, али не и сједињење са њом, јер како би се са шеснаест година уопште могао познавати грех и оно што може доћи након смрти?

Али може ли професор ‒ какви год да су филиграни у његовој души ‒ да поднесе смрт на часу, да је погледа у очи и да издржи, а да се његово тело не сруши? Како се уопште живи ученикова смрт и како се после ње продужи сопствени век?

Већ данима размишљам само о једном ‒ са чиме сам послала свог драгог ученика у Божје руке? Раздире ме мисао да је мој лик видео међу последњима, а моје речи слушао пред издисај. Јесам ли му подарила макар мало утехе, да кад већ прерано одлази, оде спокојан, уверен да је Данте приказао не толико други свет, већ овај у којем смо сада и у којем нема реда, често ни смисла, и где смрт детета раздире људску душу до увенућа? Како се ‒ сем у књижевности ‒ превазилази пакао сопствене егзистенције, ако се уопште икад превазиђе?

О свим трагедијама овога света треба говорити из перспективе прошлости, када су оне још биле неслућене. О животу младог бића не треба престати говорити иако га више нема међу нама, и то је можда једини лек и Божја промисао, не тек утеха: да што је живот згуснутији, што је младост рањивија и више крвари, у њој је више узвишености и неке необичне лепоте. Зато су мисли о овој трагедији тешке, претешке: у њима израњавана душа изврће своју кожу, али је сузе зацељују и бодре да овај свет није једини од свих светова и да се живот не може завршити на часу књижевности на којем професорка говори о Дантеовима понорима и не стигне до раја.

Можда утеха јесте у оном недореченом. Неколико ученика је и питало хоћемо ли читати одломке из Раја. Одговорила сам да нећемо, али да то могу сами да учине, јер читајући Пакао, биће спремни за сусрет песника и Бетариче. Или сусрет са Богом.

Прошло је седам дана, срце је и даље згрчено, али мисао као да попушта ‒ знам да је мој ученик међу анђелима, да његова душа језди рајем, одозго се смешка и радује се што ћемо се ‒ надахнути његовом племенитошћу ‒ једном поново срести.

Драги Викторе, хвала ти што си био мој ђак и опрости ми што те нисам сачувала.