Животне истине врло су једноставне. У њима нема много приче. У њима се дише, или се престаје са дисањем. Данас смо минутом ћутања одали пошту нашем ученику другог разреда који се у недељу ујутро ‒ није пробудио. Заспао је после радне недеље и суботњег фудбала у постељи да се одмори. Мајка, наставница музичке културе, чекала... Continue Reading →

Откад знам да живим, плашим се смрти. Као малу опседале су ме мисли како после оног што је сада и овде нема ничег другог, и да ће након коначног тренутка наступити несагледива празнина која ће се протегнути унедоглед и која ће угушити сваку травку што на ветру се таласа и свако биће које хода и... Continue Reading →

Читав дан желим другима да опишем његов лик, па кажем да је у младости био попут Аполона, иако су његове црте лица временом мењале лук, остајало је нешто из прошлости трајно, што човека прати као и његова нарав, у смрт. Студирао је на једном од оних ‒ у народу названих ‒ тешких факултета, да би... Continue Reading →

Увек сам била сумњичава према људима који су узнемирени и гласни јер се секу шуме у свету и од посечених стабала прави намештај, као и тужни, скоро да заплачу што је преминуо принц Филип, али у земљи у којој живе говоре да треба да се ћути о ратовима који су се догађали зато што су... Continue Reading →

Кад ми кажу да је неко ко ми је драг – отишао, ја знам да он остаје ту, у свему што је био док је живео, јер човек не може нестати – ако се једном родио.