У песми Манасија Васка Попе зограф пише фреску, златним бојама је украшава. Из даљине допире глас турске коњице која виче да нема другог бога до Алаха, она се приближава манастиру, јури као на коњичким тркама, а зограф ‒ смирено и смерно ‒ наставља да ствара, у тишини, нетремице. Ова песма није само ‒ песма, она... Continue Reading →