*Свиђ(ање)

Језик је социјални рендген и сасвим прикладно показује како се у једном времену или друштву живи, те бисмо на основу оног што данас чујемо могли закључити што се догађа, иако се о томе вероватно и не размишља много. Наиме, ако говорници једног језика осмисле неологизам или кованицу: свиђ, то значи да постоји потреба да се артикулише једно духовно расположење које је у вези са свиђањем. Ми данас живимо у атмосфери свиђања.

Глагол свидети се или свиђати се може се у тренутку разломити на елементе од којих је у творбеном процесу настао, па тако препознајемо предлог с и други глагол видети, у чијем је корену именица вид. Онај ко нам се свиђа или коме упућујемо ненадани свиђ, неко је кога смо, пре свега, видели и ко је нашу пажњу пријатно окупирао. У таквој интеракцији догађа се тиха, интимна радост и она природно боји наш свет јер показује како смо неком важни, можда посебни, па последично наше постојање има вредност и смисао. Међутим, може ли се бити посебан свакоме или многима?

Данас је свиђање постало толико растегљиво да је ова активност хипертрофирала и замаглила наше хоризонте. Данас желимо да се свидимо свакоме и да нам свако потврди како смо му се свидели, а уколико се то не деси, желимо што пре да заборавимо непријатност како бисмо се, поново, осећали спокојно и вредно. Свиђање је постао модел живота, његов императив, у ствари, до те мере да се свако несвиђање разуме као несагледива трагедија.

Могу ли се ове тврдње проверити или је довољно поверовати у изречено? Треба погледати у интернет-сластице, али не би било лоше загледати се у себе и докучити: да ли је овако како пише, јесмо ли осетљиви на чињеницу да нас неко не види, дакле, да нас не прихвата и да смо одбачени?

Психолошка литература обилује чланцима који анализирају људску потребу да се допаднемо другом, али је данас интересантније зашто је важно допасти се многима. Ипак, шта бива кад се некоме до кога нам је можда стало ‒ не свидимо, да ли се заиста збива трагедија или су то малени дарови које не препознајемо? Уколико би наша појава провоцирала прегршт пријатних реакција, и тако било често, временом бисмо постали нетрпељиви за другачије односе јер би се наша психа прилагодила једном оперативном систему. Врло једноставно: ако је увек исто, не може бити другачије. Но како заправо није увек исто, већ се култивише илузија о истости тренутака, онда је свака различитост идентична интимном скандалу ‒ о њему се не прича много, он се проживљава у тишини, и на крају постаје извор трауме. Али бити одбачен, чак омрзнут, веома је лековито за сваког човека, нарочито за онога који живи у виртуелном свету.

Кад нам неко сасвим експлицитно или можда скривено покаже како му се не свиђамо и како није загледан у нас, штавише, то што види у нама не буди његову пажњу, тад се ‒ сасвим логично ‒ јављају емотивне буре: да ли смо се довољно трудили, треба ли још, можда нисмо све рекли, још ћемо, чему ово разочарање? И премда оваква питања звуче малодушно, самосажаљиво и непријатно, одговор на њих некад, ако не и често, требало би да буде врло једноставан: други нас не види јер му оно што јесте у нама ни на који начин није важно нити потребно.

Овакве реченице ‒ наравно ‒ схватљиве су уколико се изричу другима, али кад их ми чујемо и тичу се нашег бивства, онда сасвим другачије дејствују у универзуму. Јасно је да се не можемо допасти свакоме, али таква мисао је саморазумљива у недефинисаном етру, дакле, у оном простору који се не тиче директно нас. Чим смо и ми тим обликом захваћени, перцепција се мења и постајемо ненадано осетљиви, поготово у данашње време. Зато је веома важно да се неким другима не допаднемо и да себе упознамо у тој недопадљивости, да препознамо своју крхкост и онај део свога бића што стоји пред фигуром привременог бога и чека глас или дозволу, а оданде можда допире тек тихо крцкање или благи шум. Битно је да изгоримо у чежњи из које се не породи ништа сем осећања да вредимо скоро колико и нула, јер једино тако можемо уважити властиту вредност.

Премда се у данашње време много минута троши не би ли слика сопствене посебности била на што видљивијем месту, очигледно је како је умногоме супротно: ми желимо да се допаднемо другима јер нисмо сигурни да ли се допадамо себи, те што је више изражена глад за другим, јасније је како је већа отуђеност од себе. У таквом амбијенту ‒ неретко је то виртуелни казамат ‒ савремени човек, на тањушним стубама, твори једну илузију: за њега постаје видљив једино онај који њега види, док сваки други бива презрен и олако изопштен из невидљиве заједнице. Тако се гради штаб истомишљеника и илузија: да смо се са другима срели у љубави према себи.

Истина је да ту нема љубави. Не зато што се други човек не може или не треба волети, већ зато што ‒ како у Светом писму пише ‒ љубав почиње из љубави према себи, а онда се прелива на друге, који су, такође, Божјих руку дело. Љубав већ јесте у човеку, она је темељна супстанца његовог битка и без ње је живот незамислив, а захваљујући њој сваки човек јесте виђен и видљив. Зато је данашња култура (не)свиђања обликована насилно и неискрено: оно што мора обично је оно што није, а то значи да је кованица свиђ метаморфоза недопуштења да се неком не допаднемо и да нас неко не заволи. И зато је врло важно да се срећемо с онима који нас не виде, који су равнодушни према нашем постојању; они нас позивају да се обратимо себи и да видимо себе, онако како бисмо желели да то ини учине место нас.

Коначно ‒ та разделитост која се ствара међу нама, а назваћемо је недопадањем, учи нас да према свету будемо мање страствени, а делотворни, јер је површна допадљивост заводљива и анестетична, она нас умртвљује и она потврђује како је наша слика довољна и можда једина истина о нама, а то не може бити тако, зато што се у дубинама бића крије све оно што се временом разоткрива, и пред публиком и пред собом. Оно пак што остаје скривено и треба да буде вредан дијамант, сила Бога, јесте да не ваља служити никоме до себи, а свиђање и чекање на макар један свиђ све је само не истина о нама.

Друга је истина да има много оних који нас никад неће заволети, и хвала им на томе. Кад их сретнемо ‒ једнако као и оне који дижу прсте ‒ схватићемо да их уопште нисмо чекали, и да нешто посве друго чучи скривено у неосветљеном подруму: рањивост и храброст. Прво нас разбије у парампарчад, а друго наново састави целе, јер ми јесмо цели чак и онда када се ником не бисмо свидели.