Фрушке терме

Паркирам се испред улаза, износим кофере, да кренем ка рецепцији, пристиже он ‒ Сађид ‒ препознаје нас и помаже нам ‒ очи му говоре опет ви ‒ насмејан, каже колегиници: Само им дај кључ, све знају.

Већ трећи пут долазимо на исто место, у Врдник, јер је хотел чист, особље љубазно, базени топли, пешкири бели, а храна укусна. Све функционише беспрекорно и премда је много људи на истом месту, стиче се утисак да их је тек неколико ту. Ко воли сунце, ако није облачно, кожа се зацрвени, а ко воли хлад, може до миле воље пливати у великом базену на другом спрату, често сâм, у плавичастој води из које се гледа на фрушкогорске четинаре. Жеђ се лако гаси, на сваком углу су апарати с водом, купаћи костими се суше у сушилицама, а топла кафа се пије у оближњем ресторану или поред базенâ. Нико никог не узнемирава, ретко да се неко од особља сретне, иако се питамо: где су они који чине да све буде овако ‒ скоро беспрекорно?

Сађид нам носи кофере до собе на другом спрату, показује ресторан који нуди бесплатну дегустацију слаткиша пола сата током поподнева, каже како је то ново, зна да смо овде били и прошле године, па додаје: Остаћу на овом послу још мало, све пропада, хотел је продат Швајцарцима. Збуњено га погледамо, како продат, а он каже: Видећете, храна је лоша, све се распада.

Оставља нам ствари у соби, показује на вешалице и сеф, излази и каже: Хајде, ћао!

Вероватно је нерасположен, мада насмејан, неко га је наљутио, много гостију долази и одлази, умори се човек од толико људи и захтева посла ‒ да се увек буде љубазан и на услузи. Али оно што говори ‒ кроз осмех ‒ није нерасположење, већ чињеница, само: како би храна могла бити лоша ако толико гостију пристиже, ваљда је неко чуо оно што каже млади Азијац. И ‒ коме је хотел продат­?

Већ неколико месеци ‒ ако је ико обратио пажњу на то ‒ хотел Фрушке терме добио је друго име које је тешко изговорити, Мувенпик, и оно се налази на крову зграде која надгледа читав комплекс од дванаест базена с лековитом водом. Већина посетилаца ‒ а много је странаца ‒ не мисли о овој ситници, на тераси не гледа у правцу гараже чија се врата отварају, па иза угледају слабашни људи како седе на клупи, пуше и чекају истовар намирница што се касније припремају. Као у филму Паразит, нечујна и невидљива група људи одржава чудесни комплекс да му длака с главе не штрчи и да сви гости, без изузетка, буду задовољни. Зашто је ‒ онда ‒ Сађид незадовољан, иако се смеје, и шта је током кратке вожње лифтом рекао?

Хотел који је основао српски предузетник и који је ‒ како статистике кажу, а вести потврђују ‒ одлично зарађивао, продат је кроз уговор о такозваној франшизи ланцу хотела из Швајцарске. Овом пословном подухвату и промени управног одбора присуствовали су важнији представници власти, укључујући и председника владе. Другим речима, један од најлепших хотела у Србији ‒ поред Језера у Аранђеловцу ‒ који има базене с топлом лековитом водом с наших фрушкогорских извора продат је ‒ у знак успешног пословања ‒ туђинцу, да њиме руководи како жели, а под окриљем државе која такве преносе власништва дозвољава.

И ништа се овде не чини проблемом, живахни гости трчкарају или се гегају с базена на базен, мешкоље у својим топлим одорама, да не пропусте који сат на сунцу, испод јата ластавица које су заштићена фрушкогорска врста, ретко ко погледа горе, да види како је српска планина постала ‒ швајцарска, како су наше топле лековите воде сад власништво оних што се и под Алпима башкаре и једино питају: колико нешто кошта.

А ево колико кошта: прекопута хотелског улаза налази се малена православна црква која је саграђена још кад је комплекс отворен, док се иза ње, у великом ресторану, чује музика тамбураша. Цркву ваљда нико неће дирати, а тамбураше ућуткати док се са гостима пева.

Слика је гротескна ‒ на нашој Фрушкој гори, недалеко од великих српских градова, безлична и богата Швајцарска шири своје прсте, кроти питоме ластавице, њено се име види одасвуд, али у тами ноћи избија нека друга сила, наизглед тиха, па бучна. Странац се ‒ ако о овом поразмисли ‒ у овој причи не сналази, Азијац му и не говори зашто би с посла побегао, то је рекао само нама, да се ‒ кад будемо излазили с доњих базена ‒ не чудимо зашто је у приземљу, у тамном углу, плафон натопљен водом, у кофе млазеви лију, а љубазна се домаћица понаша као да је све у реду. Мајстор треба да дође сваког часа, можда ће успети да поправи квар, иако се с плафона малтер љушти, па је као и Сађиду ‒ најлакше да оде, поплаву да не гледа.