Гневан, бесан, смирен

Завршавам радни дан, седам у кола, крећем ка капији дворишта и док полако излазим, отварам прозор да замолим ученицу која се наслонила на зидић и у друштву је два момка ‒ да затвори капију, што значи: помери се с места неколико центиметара и направи два покрета руком. Одговара мрзовољно да ће то урадити. Чекам у колима њен гест, а она остаје наслоњена на зидић, не помера се. Излазим бесна, упутим јој бучне речи ‒ могла је да каже како јој је тешко капију да затвори. Затворим је ја, и продужим даље.

Ако је она ученица моје школе, онда је милостиви захтев нешто што професор може да упути ђаку и да очекује позитиван одговор, јер би такав одговор био нешто што се најмање од ученика очекује ‒ знак поштовања. Ако ученица и не похађа школу у којој сам професор, а наслонила се на зидић школе, може да уради оно за шта је замољена, јер сам од ње старија и лепо је старијем указати поштовање, јер ће тако и млађег други поштовати.

Остала сам у колима минут или два да видим шта ће се десити пошто је моја безазлена молба упућена. Хтела сам да проверим у једној свакидашњој ситуацији ‒ несвакидашњи гест. Добила сам оно што нисам очекивала: кућно васпитање је затајило, а поштовање према старијем ишчезло. У неколико мојих секудни у колима разрешавала се важна дилема: да ли треба прећутати оно што на први поглед није важно или треба рећи оно што би сваком засматало. Изабрала сам ‒ као и много пута у животу ‒ да кажем оно што сматрам да није у реду, јер сам на тај начин показала где су, можда, корени нашег незадовољства.

Често слушамо како је за оно што је рђаво крив систем, а ја признајем да ‒ често ‒ не разумем шта то значи. Шта је систем? Хијерархијски устројен поредак елемената, од којих сваки има своје место под сунцем, можда, па окривити систем значило би дозволити да сваки елемент у тој констелацији буде једнако одговоран за оно што се догађа, а то не може бити, јер није могућно да је свако за нешто одговоран подједнако, зато што би то значило да је утицај на друге из система из сваке тачке једнак, што је такође немогуће.

Кад се каже да је крив систем, речено је ‒ нико конкретно није крив, и предлаже се да се о општој теми распреда још општије, тако да она изгуби сваки смисао. Не мора се ‒ како предлаже наш Владимир Коларић ‒ говорити о кривици, прихватљивија је одговорност, ето, нека буде и одговорност, али шта год да буде, шта ћемо са ученицом којој је тешко да се помери неколико центиметара са зидића и иза професора своје школе или било које школе ‒ затвори врата?

На такву ученицу ‒ или било кога ко се тако понаша ‒ треба повисити тон и рећи му, јасно и сугестивно, да то што ради није у реду и у извесном смислу: морално га васпитати. Међутим, да би се овакво васпитање догодило, неопходно је да се с претходним не сложимо, пошто смо видели да оно није функционално и да ремети заједницу, а ремети је својом небригом за друге. Ученица која мрзовољно одговара на благу молбу професора биће је које ће сутра стајати пред неком страхотом незаинтересовано и неће чинити ништа, јер се од ње ‒ то сад већ слутим ‒ никад ништа и није тражило. Она је мрзовољна јер ништа не ради, њени су мишићи троми од опште летаргије, пулс јој је успорен, а нерви систем укочен зато што је лењост преовладала њеним светом. И док је таква за себе, иста је за све друге пред којима има право на своју пасивност пошто ни у свом свету није много боља.

Али ја, ево, кажем, у мом свету она ће морати да буде боља и својим грубим речима то сам јој данас и рекла, као што ћу ја у њеном свету морати да будем изврсна, да је научим врлини и садржајима књига. Она ће се љутити и неће јој бити право, никоме није кад га куде, али научиће ‒ можда, једном ‒ да на овом свету постоји још неко сем нас.

Дакле, ни за шта није крив систем. Крив је човек који пред лењошћу и бахатошћу другог створења остане нем, па у једном тренутку каже како нема везе, а у свим другим тренуцима говори да има везе, и тако укруг. Све би да се реши и ништа се не решава.

А решиће се све једном ‒ кад објаснимо себи да нисмо заслужили да нас други не поштују. Тад ће можда и они други ‒ почети више да поштују себе.