Интуиција

Пре петнаестак дана син пита моју колегиницу да ли је почео смак света. Она се насмеје забринуто и каже да није. После два-три дана деси се трагедија на неколико места у Србији. Колегиница се сети питања свог сина и скамени се.

Свих ових дана ‒ писала сам о томе ‒ говори се са различитих места и из различитих перспектива о трагичним догађајима, формирају се становишта и налазе се разлози, и све се збива на когнитивној равни, тамо где је безбедно да емоције или несвесни садржаји неће преобликовати анализу. Међутим, зашто је век у којем живимо ‒ упркос развитку науке и мислености ‒ натопљен страховима, често ирационалним, неретко хипохондријом, и необјашњивим слутњама које се, пошто су прожеле читаво биће, покажу истинитим? Како се деси да малени дечак својим питањем о смаку света ‒ предвиди страшне догађаје?

Човек је пре свега интуитивно биће и све што се збива око њега доживљава прво на несвесном или надсвесном нивоу, како би ‒ пошто информација прође кроз дубоке баријере ‒ о теми размишљао свесно и рационално. Опште је познато да свако има интуицију, али да је ретки негују и развијају, па се ови потоњи виде као пророци или лудаци зато што виде оно чега у видљивом простору нема.

Пре месец дана ‒ док сам проводила празнике у једној планинској кући ‒ свако вече, кад би пао мрак, уплашила бих се, нисам смела да погледам у даљину јер могла бих од сенке којешта да видим, гледала сам преда се, ослушкивала сваки трептај и једва чекала зору.

Познајем људе који се много плаше, који су анксиозни и хипоходри, непрекидно лебде у нејасном страху и тешко им је да га се ослободе. Читају о томе, занимају се психолошким техникама које служе отклањању ирационалних мисли, успевају да укроте понекад оно што их мучи, али накратко и делимично, па се све поново врати и заједно са тескобом које се не могу ослободити ‒ врте се укруг.

Размишљам: зашто се покушавамо ослободити нејасних мисли и шта постижемо њиховом рационализацијом?

Ирационалне мисли често се разумеју као застрашујуће зато што нису под нашом контролом и неретко су садржајем другачије од оног чиме се на јави бавимо. Зашто би се догодио смак света ако је у том свету много живота и зашто би из мрака искочио неко непознат ако је по дану око нас чистац? Једноставно ‒ зато што није у питању смакнуће општег света и препознавање у мраку лика којег се плашимо, већ се предосећа потонуће једног дела света: оног у којем нема таме и који нас никад није плашио, јер заиста, оно што је уследило након дечакове необичне изјаве може се тумачити као својеврсни смак света, од чега сам и сама зазирала, плашећи се сопствене сенке у прозору.

Као што се снови ‒ а одраз су подсвести ‒ не могу тумачити буквално, тако је и са интуицијом. Разумети је посве ирационално слично је покушају да се пинцетом пресече комад неког дебелог дрвета. Ако је мајстор упоран, могло би да буде много удараца, али ће резултат бити у складу с оним што се догодило ‒ раван нули.

Зато ми се чини да су дечакове и моје слутње ‒ а нисмо једини ‒ предосећаји колективитета који код многих ни не допру до свести, код неких се укотве неопажено и вребају из мрака, а код неких се артикулишу толико јасно да од њих задрхти и најстаменији човек. Шта бисмо могли с њима урадити, питам се, па одговарам ‒ оне јесу путоказ у дубокој резонантности овог света, треба ослушкивати интуитивне смернице, не зато што ће нас спасити пропасти, већ што ће нас, кад се пропаст деси ‒ тихо опоменути како она не долази нагло, већ постепено и полако, и не може се спречити техникама медитације, него добрим делима која разгоне мрак.