Дивчибаре

Да је Златибор постао нови српски мегалополис, није новост, али да за њим хитају и Дивчибаре, за мене је било изненађење.

Савремена цивилизација изградила је пренасељене градове и тако створила илузију о угодном животном модалитету, наводно су сви људи у њима и онда је лакше пронаћи другог. Глобалистичка умреженост омогућила је различите повољности, али је угушила спонтаност и десило се да је човек човеку постао магарац. Онда је тај магарац пожелео да се из узавреле кошнице склони и кренуо је пут планина, не би ли се одморио од тежачког рада и стреса који се несагледиво накупља. Међутим, као у оној Пушкиновој поеми, кад главни јунак пође међу Цигане како би се одморио од градске вреве, и овај је почео да осваја дивљине, али да их прилагођава себи, не себе њима.

Данас су Дивчибаре градилишна пустиња. На сваком кораку нешто се зида, углавном су то мањи хотели или невелика одмаралишта, намењена за бег из града, не за свакодневни живот. На овом делу Маљена постоје две продавнице, једна мања пијаца, трафике и покоји ресторан, пошта која ради до један и амбуланта у којој од радника нико није виђен, што је добро. Пешачке стазе засуте су блатом што с камиона испада, није реткост да се види смеће, већина путева завршава у неком јендеку откуд радници гунђају о ниским дневницама и непредвидивом времену. Нема много људи, најгласнија су деца која с учитељицама долазе у оближњи камп, па у паузама купују магнете и којекакву неважну пластикарију што се може наћи свугде.

Ево једног парадокса ‒ недалеко од цркве у центру налази се чувени хотел који је у процесу приватизације продат и који је и данас закључан, кроз његов прозор виде се сложени пешкири и боце вина. Десетак минута даље изграђен је нови, наводно, луксузнији хотел који свакодневно прима госте и који је међу популарнијима у овом планинском месту. Ова контрадикторна ситуација могла се лако разрешити, да се уместо нових хотела уреде стари и тако остави више простора природи. То се ‒ нажалост ‒ није догодило.

У овом ‒ само наизглед ‒ парадоксу крије се филозофија живота људи који долазе у ове крајеве често. Примећује се извесна игнорантност према старини, према свему оном што је постојало пре; постављају се нове конструкције које треба својом модерношћу да задиве пролазнике или уопште живот. Ретко је која грађевина лепа, ретко је која ‒ естетско умеће, већина је спој солидне своте новца и неистанчаног укуса, и већина је ‒ безлична.

Градски човек са собом доноси свој поглед на свет, куд год пође, па тако и на Дивчибаре, и ево како би се он укратко могао описати ‒ треба живети за тренутак, треба живети у тренутку и не треба мислити на друге тренутке. Много се ради, још више се општи смисао тањи и време пролази, па је бесмислено правити друге конструкције до материјалне, оне су опипљиве и не траже од својих конзумената било какво духовно упориште, довољно је да се дође малаксао и потиштен, камени зидови изнедриће сјајну утеху.

Или можда неће, јер ако се присетимо Пушкина, његов јунак је ‒ побегавши у дивљину ‒ понео са собом своје регуле и начин живота и чим није било по његовом, починио је злочин. Дакле, није могао или није хтео да се прилагоди другима, можда и природи, коју је казнио јер није хтела да му буде слуга.

Својевремено сам читала неке савремене мислиоце који сматрају да је суштина наше егзистенције ‒ у садашњости, и да сва патња настаје јер смо закочени у оним двема равнима на које немамо утицаја, а то су прошлост и будућност. Читав живот ‒ увек ‒ одвија се у садашњости, премда су наши ментални процеси понајмање везани за ту плочу. Покушавала сам дуго ‒ нарочито на путовањима ‒ да овако размишљам или боље речено да не размишљам, да само будем: у садашњости. Док сам посматрала морске таласе или залазак сунца, трудила сам се да лишим своје биће свих когнитивних наноса, оптерећујућих мисли и оних стања која некад производе бригу, некад и радост. Трудила сам се, мучила се и учинак је био ништаван, увек су у свест навирале асоцијације и пуноћа живота са других хоризоната, не само са оног на којем сам била.

И ове године схватила сам зашто ми је било тешко да следим читане мислиоце. Зато што човеку није дато да буде само ‒ у садашњем тренутку. Он је истовремено своја прошлост и оно о чему машта, он је, дакле, мноштво хоризоната који се преламају у његовој личности, из којих црпи снагу и из којих надолази бол. Да није тако, било би свеједно где се налази.

Није свеједно. Дивчибаре постају суморан низ бетонских зграда које су кројене без урбанистичког плана. Кад постану пренасељене, из њих ће се бежати на неко друго место у којем се још може дубоко дисати. Само ‒ није ни ваздух више јефтин, а природа би могла да буде сурова ‒ према човеку који је према њој био ‒ немилосрдан.