Планинска каљуга

Шетамо се планинском стазом уз пут којим иду аутомобили, дуго смо се пењали стрминама обраслим у камен и траву, било је лакше сићи асфалтираним пречицама, кад ‒ из једне попречне улице човек средњих година хтео би да се укључи на пут којим и ми идемо, па воланом вијуга, чини се како није све у реду, зауставља се поред нас, отвара прозор и, неупитан, каже ‒ ја сам најтужнији човек на свету, а знате ли зашто, зато што сам Србин; желим вам леп останак овде. И дајући гас ‒ оде.

Док нам је прилазио, увидела сам да нешто није како треба. Кад је отворио прозор, приметила сам човека који није уливао поверење и помислила сам да је најбоље да се што пре склонимо, али кад је отишао, тек тад сам схватила шта је рекао и куд је можда могао да оде, ако је његових неколико реченица требало да се дешифрује у нама непознатом кључу. Јасно је да је овај непознати човек могао да буде нервно растројен, нечим нарочито узнемирен или услед животних околности озлојеђен, речи тад добијају другу боју или не значе оно што се из њих чује, али енергија није варљива, осети се издалека како неко зрачи и какве би му намере могле бити. У овом човеку ‒ било је нечег непријатног.

Шта уопште значе речи да је бити Србин најтужније стање на свету? Аналитичари језика би у овој реченици уочили да се неко идентификује са својим народом, да од тога не бежи, али да је та идентификација извор велике патње и да је онај који се са својим народом поистовећује ‒ непособан да са тог места оде како би се околности побољшале или како би живот добио другачији квалитет. Психоаналитичари би трагали за оним што је у реченици видљиво, а није изречено: исказана патња мора имати везе са неким активностима које су својствене искључиво српском народу или које су повезане са српском традицијом, а она би ‒ овде ‒ могла да буде реметилачки фактор. Другим речима, патња је специфична, а реакција општа: не чини се ништа како би се тешко стање променило.

Филозофска анализа подразумева вредносни аспект ‒ бити Србин доноси невоље, умањује квалитет егзистенције, појединац је због тога расејан и располућен, психичко стање потврђује да је слабост јака и да нема нерава у борби за издашнијим опстанком, те свој мислени фокус треба преусмерити у неком другом правцу.

Међутим, различите анализе које се могу применити у процесу разумевања једне сигнификантне ситуације ‒ не значе много, јер откривају онолико колико и препокривају, остављајући грумен соли на дашку ветра.

Мисао с почетка ‒ о Србима и тузи ‒ изговара човек који током једноминутног сусрета ни на који начин не улива поверење и премда је реченица казана високопарним тоном и са њоме би се овога часа поистоветили многи, она нема нарочитог значаја ‒ јер не значи то што мислимо да значи.

А ево шта би могла да значи: да је унутрашња пустош, иако овде нужно повезана са оним ко смо, заправо проистекла из сасвим личног несклада који се код многих људи дефинише општим местима. Да би неко био тужан што је Србин, морао би прво да буде срећан што је Србин, па да се онда нешто радикално догоди ‒ на националном плану ‒ што би првобитни став урушило. Како се ништа радикално није могло догодити, већ се непрекидно догађа, реченица с почетка нема снагу и није аутентична.

Наравно, један људски век довољно је дуг и растегљив да би у себе примио свакојаке пошасти из правека, па наша патња не мора бити само из овог времена, али наша снага да се патња поднесе ‒ из нашег је времена, јер сваком је дато да истрпи онолико колико му се стави на нејака плећа. Страдње предака мора бити део наше егзистенције, али не може бити део нашег личног терета, зато што је он увек самерљив са нама, а не са укупном егзистенцијом нашег народа. Бити Србин јесте тешко, али није најтеже, зато што би ‒ да је ово друго тачно ‒ било лакше да се буде неко други, а ми знамо да то не ваља, гледамо суседе и пријатеље, са њима се покаткад поредимо и иако нам се нешто тамо и свиди, тешко би било на том месту постојати, а да човек сам себе не разапне.

Зато је кључ у разумевању туге у српству ‒ интуитиван. Онај човек није тужан, он је јадан, јер бити тужан у вези са било чим подразумева достојанство, онда слабост и скрушеност, а у томе нема непријатности за друге. Сетимо се Исуса и вапаја за Богом.

Бити јадан другачије је стање. Јад своју душу једе и сасвим је сам у томе.