Допис о земљотресу

Стигао је службени допис ‒ како да се понашамо на радном месту у случају земљотреса. Текст је откуцан на неколико страница, реченице су написане у саветодавном тону, једна за другом се логично нижу, као да је земљотрес сличан нестанку струје, па у тренутку кад тло почне да подрхтава, треба остати присебан, каже се и приземан, никако у близини полице с књигама или било какве друге полице, требало би се ухватити носећег стуба, одмаћи се од стакла и прозора, дубоко дисати, не треба бежати јер први удар најава је другог или трећег.

У овом ‒ ипак кратком ‒ тексту збијени су сви парадокси наше цивилизације. Речено је да су земљотреси свакодневна појава и да их има на стотине, дакле, нису туђи нашој природи, али неки могу да буду оштри и непријатни, неки ‒ разорни, због чега је важна рационалност упркос хитрости и зебњи. Читала сам збијене редове, покушавала да запамтим упутства, чак сам замишљала ситуацију у којој се примењују све предложене мере и чинило ми се како је немогуће следити их у тренутку преплављујућег страха и нервног растројства, зато што је једино чега је човек свестан кад подрхтава тло ‒ чињеница да се нешто може обрушити на његову главу и да може погинути.

Природа је јача од човека и кад се она немилосрдно узврпољи, све наше хартије зачас изгоре у пожару, шта вреди што смо саставили план и што знамо како ћемо ‒ кад земљина утроба из својих племенитих чељусти почне с оним страшним ватрама, прогутала би ко год јој се нађе близу; па ми и не знамо који су стубови у кућама потпорни, кад се затресе, нико више и не мисли на оно што је до малопре имао у глави, све се заборавља, јер прокључа несвест, извитопери се и наша утроба, живот задрхти, дуго се не смири.

Чини ми се зато како су наша умна дејства у овом свету ништавна, чак и онда кад нам помажу да живимо боље. Овај допис писан је мирним тоном, сасвим рационално, као помоћ у тренуцима веће или мање незгоде, али је истовремено смешан, препознајем у њему гротеску, личи на неку добро насликану карикатуру којој се смејемо, озбиљни. Како можемо да будемо смирени у часу који својом снагом предвиђа катастрофу? Ако је упутство дато за мале земљотресе, онда оно није ни потребно; ако је писано за катаклизму, онда је састав смешан. У оба случаја ‒ сувишан је.

Међутим, шта нам је потребно, ако то нису упутства?

Потребан нам је инстинкт, онај прави животињски нагон који нас склања од лошег и гони ка добром. Он је морао бити усађен у сваком од нас јер и ми смо племените животиње које су ‒ само ‒ временом примиле на себе посебност, па у тој љуштури већ вековима таворе, мислећи како их не може затећи оно што је изван њиховог искуства. Другим речима, ако напишемо упутство за сналажење у тренутку земљотреса, преживећемо. А не морамо, ето, ту је квака, не морамо и вероватно нећемо, јер то што смо умислили да природу можемо да надиграмо ‒ смех је у сопственом зрцалу.

Познато је да се земљине тектонске плоче померају онда кад човек своје погане прсте умеша, можда је тако било више пута у нашој историји него што смо тога свесни, али и тад је она ‒ Земља ‒ показала или показује своју снагу док учествује у дивљој оркестрији наше посебности. Свако подрхтавање тла знак је једног ‒ нешто није добро и оно се мора мењати, једнако као што су људске болести знак да на духовном плану није све како би требало да буде, па као што је телесни бол човеков саиграч и вредан саговорник, показатељ да се не живи као треба, велики земљотреси сигуран су знак да се земља гуши и да јој треба ваздуха. Зато се не пише упуство шта радити кад наступи болест или немир тла, већ шта радити да до тога не дође; и ово је тешко, знам, али све што се деси једном, десиће се поново, док се не догоди оно што није научено ‒ бедни смо под овом капом, још беднији кад помислимо да није тако, а све се јасно види, за то не треба разум, потребан је инстинк голе животиње која боса по стази тражи утабани пут.

Осећам понекад да смо толико на се привили натчовечански плашт и заборавили једноставне ствари и истине. Социјализовали смо се, узмакли горе на којекаквим лествицама, пронашли лекове и вештачке руке, пишемо упутства и мапе, а никад у историји овог света ‒ чини ми се ‒ нисмо несрећнији и болнији. Нама онда не треба упуство како земљотрес да преживимо, већ како да наставимо да живимо кад он прође.