То што једну сасвим неспортску личност – попут мене – која мари за фудбал колико и за садњу роткве у северном Банату, погоди пораз српске репрезентације, значи да није неважно ко смо и да све што слути на заједништво у нама буди – чудновато осећање како је лепо то што смо, иако нас много тога срамоти.
Прича о фудбалу једна је метафора. Она је отелотворење наше чежње да нађемо утеху у другоме, а себи сличном, и да будемо снажни, упркос слабости. Српски фудбал био је вечерас попут народних песама о Марку Краљевићу. У историјском виру и мучној декаденцији можда постоји нешто што нас може подићи да будемо честити какви јесмо, иако се понекад – у дивљем суноврату – та честитост заборави.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment