Ђаци једу смоки у позоришту

Седим синоћ у позоришту, гледам са ђацима Чехова, дижем обрве да бих чула глумце, али свугде около шкрипе столице, стижу поруке на телефон, две девојке које су поред мене биле тихо једу смоки и ломе кесу у којој су комадићи од кикирикија. Каже Телегин, чини ми се, како је дан леп, а Војницки, игра га Лечић, додаје ‒ да се човек обеси. И многи се у сали насмеју. Ове две што једу поред мене и даље разговарају, па једна пита шта је смешно, а другарица јој одговара ‒ то што су се у реплици сви пронашли.

Дуго сам размишљала да ли да их опоменем, сметале су, премда им нисам професор; одлучила сам да их подсетим где су и како треба да се понашају, и оне су ‒ зачудо ‒ утихнуле, али чим су глумци поново испровоцирали у публици смех, наставиле су по старом.

Нисам имала воље да их опет опомињем, не зато што сам допустила да у овом малом рату победе, већ зато што сам схватила да су одавно изгубиле ‒ стрпљење и пажња били су им растегљиви као сат на руци петогодишњака.

Треба напоменути да су ове ученице ‒ тако су ми касније рекли ‒ из добре школе и да су се на својим часовима занимале руским писцем, да су чак неке реплике погађале док их глумци на сцени још нису изрекли, дакле, реч је о веома интелигентним младим људима који нису могли нешто више од сат да укроте свој немир, у џеповима као да су им биле бодље.

Ђаци су ми данас рекли да су били изненађени мојом непомичношћу на представи, чинило се као да сам једино јунаке из драме чула, а до мене је допирала мисао ‒ како је тешко кад је човеку дат разум да све око себе разуме и пажња која трули и чини да се ништа истински не схвати.

Импозантно је кад се ученик сећа реплика из књижевног текста, и поражава што нема стрпљења да их поново чује, у другачијем амбијенту, где је тон величанствен, а говор узвишен.

Била сам тужна ‒ рекла сам својим ученицима на крају ‒ што су оне две девојке јеле смоки у позоришту. Шуштање пластичне кесе требало је да утиша њихов неговор, јер тиховање узнемирава. Суочава нас са самим собом. Чехов је био мајстор да нам ту незгоду проспе на пут.

А ми се још смејемо. Тужно.