Андрић.

Често срећем људе којима се погани језик развеже кад о својој држави и свом народу штогод кажу, премда и даље с њима живе, кажу да немају куд да оду, или још увек не желе. Такви мало познају своју историју, о култури говоре лоше, а језик би ишчупали да неким другим говоре.

Њих вероватно не интересује Иво Андрић. Не знају да је рођен на данашњи дан. Они мисле ‒ ако су га и читали ‒ да је његова књижевност инцидент у српској култури и да то што Андрић добро пише не значи да српски народ уме да говори. Штавише, неписмен је и бедан, слепо следи власт, као у оној Домановићевој причи.

Кажу да је Андрић волео да се шета, сваког дана дуго, сретали су га пролазници и прилазили му, један му је тако рекао да је добио чувену награду, још онда кад је она блистала. Захвалио му се писац и наставио даље, као да се ниште важно није десило.

И није. Умне људе не треба да заслепи овоземаљски накит. Андрићево дело није велико јер је добио Нобелову награду, нити је српски народ ништаван зато што му је таква власт. И једно и друго је пролазно. Нешто друго је важно ‒ тоне ли се под теретом или се израста, попут Феникса?

Иво Андрић је велики писац јер је култура која га је изнедрила могла да поднесе његову интелектуалну и литерарну снагу. Пошто живи дуго попут свог народа, он данас пуни сто тридесет година.