Дарја Дугина

Читала сам једном да је снајпериста најзлоћуднији ратник, његово дејство није из одбране, он није нападнут, издалека на нишану посматра своју жртву, прати њене кораке, припрема се у свом уму за њену смрт и испали хитац кад пожели, неупраљних руку, туђа крв је далеко од њега.

Подметање бомби испод аутомобила софистициранији је метод, из наших дана. Изабере се жртва, окрене се глава, скоро и да се не погледа у страшном правцу и зачас ‒ посао је готов. Без емоција.

Кажу како су ови, други, брижни према свету који се затекне близу аутомобилâ, воде рачуна да не буде много људи, како би страдао само онај којег су изабрали.

И бира се ‒ видимо ‒ пажљиво, скоро умно, ућуткују се младост и духовност, јетко се раздире лепота, да је никад не буде. Али овакав пројекат не може успети, што је зло веће, добро се више надима и чељуст му постаје тврда. Истина покушава да се угаси, али зато бива јасније шта је лаж.

Не треба се заносити да живот овде траје дуго. Он је трен. Али треба у заносу да се живи, тако да после нас не буде свеједно којих је људи више ‒ мислилаца или убица.