Дебата vs. дијалог

У са­вре­ме­ној ме­то­дич­кој пракси, оној која још увек нема своје тврде уџ­бе­ни­ке и јасне по­сту­ла­те, пре­по­ру­чу­је се да се учи­о­ни­ца пре­тво­ри у про­стор у којем ће ученик сло­бод­но ми­сли­ти, из­но­си­ти своје идеје и ста­во­ве, а на­став­ник ће се скло­ни­ти у страну како не би много сметао, јер тад су ре­зу­лта­ти нај­бо­љи. Пре­по­ру­чу­ју се игра и плес, ме­та­фо­рич­ки, мо­но­ло­гу је за­бра­ње­но главу да про­мо­ли, он је знак не­по­што­ва­ња другог, а уместо ра­зли­чи­тих мање или више успе­шних метода у раду, здушно се са­ве­ту­је да се, кад год је могуће, на часу упри­ли­чи ‒ дебата.

Нисам увек си­гур­на да ли они који ово кажу мисле на ди­ја­лог ‒ можда ‒ па је тре­ну­так да се об­ја­сни ра­зли­ка. Дебата је су­че­ља­ва­ње ми­шље­ња, ин­те­лек­ту­а­лни окршај, сво­је­вр­сно умно над­ме­та­ње у којем свака страна ‒ прет­по­став­ка је да по­сто­је бар две ‒ по­ку­ша­ва да од­бра­ни свој став, вешто при­пре­ма­ју­ћи свој наступ и на­па­да­ју­ћи про­тив­ни­ка. Сви они који су при­су­ство­ва­ли ова­квим до­га­ђа­ји­ма знају да је ат­мо­сфе­ра жучна, што­пе­ри­це се не гасе и ад­ре­на­лин скаче. За­да­так де­ба­те­ра је да што сна­жни­је оправ­да­ју свој став, онда и победе, јер у питању је так­ми­че­ње.

Ди­ја­лог је ‒ видели смо то чи­та­ју­ћи Пла­то­на ‒ ду­хов­на и ин­те­лек­ту­а­лна раз­ме­на у којој слу­ша­ју­ћи друге с којима се не сла­же­мо, де­ли­мич­но или у пот­пу­но­сти, по­ста­је­мо бо­га­ти­ји за оно што нисмо знали или нисмо сасвим ра­зу­ме­ли.

У том смислу, како при­ме­ћу­је Жарко Ви­до­вић, наш углед­ни исто­ри­чар, ди­ја­лог је са­гла­сност, он води ка са­мо­спо­зна­ји јер у ди­ја­ло­гу човек излази из свог ис­ку­ства, су­сре­ће се с туђим и у томе се раз­го­во­ру опле­ме­њу­је, а дебата је рат у којем се до­ка­зу­је ко је па­мет­ни­ји.

Питам се онда да ли они који пре­по­ру­чу­ју дебату, а не ди­ја­лог, чине то јер не знају да ра­зли­ке има или на­мер­но желе да ди­ја­ло­га не буде, а да дебата, као нај­за­ни­мљи­ви­ји вид ко­му­ни­ка­ци­је међу омла­ди­ном, буде про­мо­ви­са­на у modus operandi.

Зато се плашим ‒ буде ли дебата нај­тра­же­ни­ја роба, једини начин да се нешто научи ‒ да ћемо једино учити од себе, не од других.

Школа ће тад бити не­по­треб­на, читање су­ви­шно, а его ће по­ра­сти високо, до Нар­ци­са.