Кибернетику имамо, историју немамо ‒ у распореду

У надреалној сцени коју је режирао Неле Карајлић пре више од три деценије новинар пита директора једне основне школе да ли мисли да је пет до дванаест за школство, након чега овај одговара да је на његовом сату двадесет до два. Новинар понавља питање и појашњава метафору, те каже како је мислио да ли је крајње време да се нешто предузме, а саговорник наставља речима да не зна, јер је он управо дошао из привреде и не разуме се у просвету.

Гледала сам Надреалисте, кад сам била мала, скоро сваки дан после ручка са татом и уживала у свему што су говорили, иако, вероватно, много тога нисам разумела. У овој сцени са директором смејала сам се како ђаци излазе из камиона као да се истовара роба у фабрици, око њих је блато, они прескачу рупе да се много не испрљају, а у кадру застаје један од њих, то је био Неле Карајлић у улози ученика, и говори како данас има најлакше предмете, кибернетику, електронику један, електронику два, математику, биологију, биолошке конструктивне системе и физичко. Историју, каже, нема у распореду.

Данас, кад се сетим овог кадра, схватим колико је Карајлић, није му то право презиме, био пророк, због чега га Кустурица зове највећим филозофом двадесетог века, бар на овим нашим просторима, јер је почетком деведесетих видео оно што се обистинило касније.

А ево шта се обистињује у школству ‒ одлуке доносе људи који никада нису ушли у учионицу, сем као ђаци, и који не би умели смислено да организују час који траје четрдесет и пет минута, питање је да ли би имали шта да кажу и да ли би неко желео да их слуша. Одлуке се доносе ad hoc, ретко се проверава како ће ишта од предложеног бити реализовано, може ли се реализовати, због чега страда квалитет наставе и трпе резултати ка којима смо усмерени. Ученици немо прате промене из дана у дан, тек једној се прилагоде, све се наглавачке измени, запослени се жале увек, јер то је јадиковка над сопственом егзистенцијом, треба бити искрен, многи су ту залутали, никад и нису желели да буду део овог великог и немилосрдног друштвеног апарата.

Шта преостаје?

Суспендује се наставник који је ‒ помало несмотрен, а понајвише уморан од народног бола ‒ објавио, наводно, фотографију са ученицима на којој пише оно што већ данима унаоколо бруји. Као и увек, уместо да говоримо о томе како ученици већ дуго немају континуитет у настави и како уче наопако, да ретко шта могу да схвате, јер имају више пауза неголи продуженог рада, бавимо се човеком који је, нажалост, на друштевној маргини, иако образован, јер да није ту где јесте, био би тамо где образовани људи често треба да буду.

Ваљда у школи.

Не код куће.