Данас сам ‒ слушајући предавање на семинару који пратим већ трећи дан од куће, јер сусрети уживо нису препоручени ‒ заспала. Колегиница је надахнуто говорила о Достојевском, сунце је било упекло и чинило се као да ће собна стакла да истопи, а ја сам приглила јастук и утонула у сан. Кад сам се после двадесетак минута пробудила, чула сам да говори о зрнима доброте посејаним на земаљску њиву у роману о Карамазовима и наједанпут осетила љутњу што нисам на факултету и што ме се све ово не тиче више.
Тако ‒ о томе сада размишљам ‒ бива и са нашим ђацима који ће и од сутра пратити наставу од куће и заспаће, наравно да хоће, ма колико их ми будили и прозивали, минусе писали, јастук ће бити топлији и мекши од добре речи која би да се слије у горњи нерв.
Зато овакви семинари и настава на даљину немају никаквог смисла. Ирелевантно је да ли ћемо запамтити шта нам се издалека говори, јер све што је казано може се мање-више негде другде прочитати. Смисао, дакле, није у пукој фактографији, саопштењу чињеница, бар не у веку у којем је лако до њих стићи. Смисао је у односу који се успостави са оним који о тим чињеницама говори, јер ће тај однос изнедрити друге лепоте, а понајвише ону у којој нам се нешто говори зато што смо ту и зато што смо на неки начин саговорнику важни. Ако смо невидљиви, а људи се данас све чешће тако осећају, чему онда све оно што нам се каже?!
Шта ћемо са мачем ако у руци немамо снаге да усправно држимо наливперо?
Биљана Ковачевић 
Leave a comment