Човек се непрекидно мења и увек остаје исти

Ти ниси добар писац, јер градиш неуверљиве ликове, не познајеш их добро и на крају су недоследни, саткани од много особина, а заправо не поседују ни једну.

Овако је Вук Караџић критиковао Милована Видаковића, замерајући му што својом неумесношћу показује да не познаје људе, нити свој народ, да можда и не зна о чему пише, па би требало да се лати нечег другог.

Романтизам, којем и наш чувени филолог припада, учи нас да је човек амбивалентно биће, док модерна психологија каже да је он латентно схизофрен, а религија да је у њему похрањен читав свет, микрокосмос. У начелу, свега је у нама, наша је природа раскошна и потентна, али ми не можемо да будемо све, јер би нас такав замах коштао снаге и времена, трошни су једно и друго, те бирамо оно што је блиско нашем срцу и што је у нашем свету логично и има смисла.

Како онда ‒ а тиме се занимао и Вук ‒ да један човек буде истовремено брижан и себичан, да се залаже за духовну и интелектуалну експанзију и да брани системе који то не омогућавају, да све разуме и да му се скоро све мора нацртати?

Мислим да ако следимо Вука, занемарујемо нешто важно ‒ човек се непрекидно мења и увек остаје исти. Његове су промене унутрашње, меке, линије се ломе у лук, па не знамо у ком га тренутку затичемо, какав неред у себи поспрема и колико се стаклених чаша у пијанци разбило. Видимо обрисе, можда и покушај да се том стању припише какав звук, али не више од тога.

Људи непрекидно воде дијалоге у себи, чак и кад са другима разговарају. У конфликтима сукобе се једино са собом, а кад пишу ‒ пишу углавном за себе. Недоследност збуњује, иако је она израз очекиване душевне располућености. Таман помислимо да смо разумели оно што нам се каже, нешто друго замути поглед. Међутим, треба знати да то што гледамо ‒ док другог гледамо ‒ није намењено за извођење. То чак и није драма.

То је призор у којем човек грца и где ‒ сем њега ‒ никог другог нема.