Савремена педагогија ‒ углавном ‒ своју праксу темељи на важном постулату: да не би требало да повисимо тон и покажемо снажне емоције пред онима који су у образовно-васпитном процесу, зато што драматичност може да их узбурка, случајно и повреди, а учитеља обезвреди, јер дозвољава да његовим реакцијама не управља рацио, већ део бића који треба сакрити, не би ли се над свиме, па и над оним што не треба да се контролише ‒ контролисало.
На овај начин губи се спонтанитет и људи се претварају у роботизована створења.
Важно је показати емоције, јер оне говоре о нашим вредностима, о ономе што нам је драгоцено и према чему нисмо равнодушни. Човек кроз емоције најгласније говори, најпрецизније се изражава, највише утиче на друге и најбоље разобличава стварност, дарује јој значење и смисао. Укинути емоције значило би одузети свету врлину.
Наравно, треба развијати самоконтролу, тако да нас осећања сувише не понесу, па не знамо ни где смо, ни с ким смо, али та контрола морала би да буде умерена, таква да нас чува афекта, а ипак дозволи непосредност.
Емоције теку и треба да истеку. Направи ли се брана, неко ће једном пући и преплавиће све.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment