Човек није – плитак поток

У последње време често читам или слушам о томе како је неупорност код људи увек знак незаинтересованости, да онај који нешто жели увек то и оствари, нарочито када је реч о међуљудским односима. Жене су склоне закључцима да мушкарац који их упорно не зове, у ствари, ништа и не жели, док ови други верују да када жена у себи гаји симпатију према некоме, онда то и покаже.

Овако би било да су људи плитак поток, па чим се нагнеш, све и видиш. Нема се у шта заронити, вода би тек до чланака дошла. Међутим, није тако и зато се не слажем са оним што сам на почетку написала, а разлог је једноставан – многи људи не разумеју своје дубине, нису их освестили и понашају се по каквом диктату, наученом или стеченом, исто је, па њихове реакције често нису одраз њихове аутентичне воље. Додуше, свако реагује онако како једино може или зна, па у том смислу нема говора да се нешто чини против себе, напротив, све је увек у складу са собом.

Ипак, младић који одраста у неинтелектуалној породици у којој се не чита, нити се воде други разговори од оних о плати и ко ће поћи у продавницу по млеко, ако и сретне девојку која пише поезију и она му се свиди, неће поћи тим путем, претпостављамо, не зато што му се она заправо не допада, већ зато што не зна како са њом, а пошто није охрабрен да истражи свет изван свога, вратиће се у своје скровиште, јер је ту база, да ли и смисао?

Неко ће рећи да овде нисам у праву, жеља за лепотом или животом, како год, јача је од приземног нагона, дакле, свако ће посегнути за оним што му буди душу и чему се радује, све и да га други у томе не подржавају, он подржава себе.

Али – приметићемо – да је тако, онда би свако, вођен баш тиме, проводио своје дане у миру и видело би се да је добро, јер све се на човеку види, и одело и душа и мисао, па ако је дотеран, треба видети како говори, јесу ли му мисли расуте, гази ли сам своје речи и уме ли да каже како му је, а ако и ту све буде у реду, треба поћи путем којим гледа, чути шта скрива и чему се смеје, да ли се уопште смеје, онако од срца, да и другоме поред њега заигра осмех на лицу, јер онај што се не смеје, крије неку тугу у себи и љут је што не живи како би желео.

Да буде јасно – сви ми живимо како бисмо хтели, али, важно је разумети, често не живимо колико бисмо смели. А смелост је и храброст и реткост.