Два лабуда плове језером полако, упијају сунчеве зраке, вода облива њихово перје, није им хладно, приближавају се обали тек да се протегну, вратиће се средини, али прилази им пас, ускаче у воду и почиње да лаје, скоро режи док не види да лабуд шири своја крила у лук, срце се види, издиже се благо изнад воде и испушта чудан звук, као да и он лаје, не да на другог лабуда, величанствен и непоколебљив, мада није див, гура пса од себе и овај се још мало туда мува, пије воде, да не буде да је без разлога улазио, па полако излази, а лабудови плове даље, не журе се, као да се ништа није збило, јер њихова лепота је стоичка, какве су све лепоте, чак и у тренутку у којем се мргоде јер их неко дира.
Не треба дирати лабудове.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment