Пре неколико година моја ученица рецитује стихове из Горског вијенца и након стотог каже – Намучила сам се, ознојила, трудила се да се не чује мој нишки акценат.
Ја одговорим као из топа – Кад рецитујеш Његоша, не треба да се чује, али кад се ти чујеш, треба да се чује, јер то је твоје богатство и богатство српског језика.
Сећам се као јуче да је било – обема су очи биле пуне суза.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment