Варљиво лето

Гледам “Варљиво лето” стоти пут, сваку реплику знам напамет, изустим је пре глумаца, декор као да сам сама удесила, а сценарио у даху писала и размишљам – има ли још филмова које вреди погледати?

Има, али у њима често не налазим оно чега је овде у изобиљу – топлине у сваком кадру.

Глава породице, pater familias, строг је и бучан, уводи ред где год дође, мајка је послушна и разумна, деца су у пубертету и понекад несташна, у Београду су немири и побуне, а сунце пече као да ће заћи завек. Ништа није добро, а у ствари – све је у реду. Јасан је поредак, разумна је хијерархија, друштвена и породична, поштују се старији, с љубављу се критикују млађи, а и делинквентима се покаткад угоди, јер ће бити људи, ако већ нису.

У том раскошном филму, удешеном просто, има некакве питомости коју треба осетити пре него описати, јер да је редитељ хтео да се о филму говори, књигу би написао. Овако је показао – можда – како може да се живи, далеко од немирног града и вреве, а у изобиљу, у лепоти оних расцветалих ружа, црвеног вина које се попије на обали реке или мириса мемљивих књига из варошке књижаре.

Живи се споро, ето како питомо, тако да се сваки детаљ запази и у њему ужива, а реч дуго памти, јер је нешто значила, макар варљива била.