Верујем да смо читали – Његоша

Желим да верујем да смо читали Његоша и да смо разумели како га треба читати. На средини једног листа, горе при врху, каже стари игуман да – вук на овцу своје право има „кâ тирјанин на слаба човјека“. Ова мисао, учено – гнома, има свој смисао и не треба је преводити. Ипак, на том месту не исцрпљује се значење, јер се наставља даље и каже се да је света дужност сваког човека, па и овце, додаћемо, да тирјанина или страшног вука – „доведе к познанију права“, илити да се тирјанству одупре.

Ова племенита мисао углавном се интерпретира у литерарном контексту, покаткад историјском, али се заборавља њена важност у свакодневном, због чега читање траје тек као духовна делатност, а не као одлука да се нешто поводом прочитаног и уради.

А шта би могло да се уради, питамо се.

Да се људи у сусрету с нељудима – бране.

Одбрана није војничка, из заседе с прстом на обарачу, омамљена крвљу, зверска, већ добронамерна и питома, у којој се чувају моралне вредности, што штите човека и његово право, пошто му дају обавезе и дужности.

Тако се човек брани од звери када говори истину, иако зна да она другима није мила и да ће њоме на своја плећа натоварити армију слабашних мишица које роваре свугде, само не тамо где има злата.

Стога, казати данас истину – револуционаран је чин. Једина одбрана.

Верујем да би тако и Његош говорио.