Отац Срдана Голубовића

Сваки хаос је уређен, другачије не би могао да постоји, као што све постоји са смислом, јер другачије не би могло издржати.

Има тог реда и у филмографији једног нашег мајстора – четири филма је снимио до сада, размак између њих је по 6 година, у свакоме је главна очинска фигура и она ће спасити свет, али ће пре тога проћи кроз пакао и нечовечанске дилеме и ходаће на ивици амбиса.

Нови филм говори о оцу који, из љубави и само из љубави према породици, трпи муке како би је спасио од зла. А зло је, фаустовски, скривено свугде и није га лако препознати, нарочито када су многи љубазни, спремни да помогну, понешто своје и дају, а заправо – ништа не чине, јер се, како би Бекет рекао, ништа не може урадити.

До једног.

Једино се нешто може урадити за себе.

Може човек, касније јунак, да иде пешке од југа Србије до Београда како би поднео захтев надлежном органу да му се рођена деца врате рођеној кући, упркос томе што је рођен – сиромашан. Може човек, као у том филму, да врати свој намештај који су му комшије украле јер су мислиле да више у својој, склоној паду, кући – неће живети. Може човек да у миру поједе неколико комада хлеба слатко јер зна да је, попут Хемингвејевог Сантјага, победио слабост у себи и узвисио се горе.

Може човек.

Кад хоће.

А хоће кад схвати да ништа на овом свету није ван њега и да су све утваре и химере – тескоба нерава.

Није мало, али је довољно да се не поверује само у истину другога и да се поверује у себе, јер ту лежи неко чудо, ко би га знао, нестварна снага, благодет и олакшање.

Не бих могла дочарати тренутак у филму када бедни човек устаје, снажан, да поврати своје јер је сигуран – нема дилеме – шта је његово.

Његово је оно где је он. Где јесте. Где бива. Где је човек, уређен да живи трагајући за смислом.

И налази га.

То не знају само они који живе у електронском омотачу атома.