Ти, или само ја

Иза трију мора, чудноватих брда, таласа горких и чемпреса тешких, у снохватици бледој, бледој попут Офелијиног лица, на рубу шпиље једне која гледа у таму и ноћ, видела сам њега.

Гледала га дуго, проматрала му очи и руке кô у пијанисте или каквог вајара.

Слушала речи, памтила боју гласа.

Знала му пречице, сретала га.

Волела.

Мислила – то је.

Он.

А није био.

Био је сан.

Уобразиља нека – којој не знаш ни пута ни циља.

Збиља.