(1995–2018)

Сећам се – било је пре 23 године на јесен у Новом Саду, у једној основној школи, у учионици учитељице чије сам име заборавила, али чијих се речи сећам.

Након часа музичког на ком смо помињали клавире и друге несличне инструменте, пришла сам учитељици и у чудном јој жару рекла како сам у Книну имала клавир и како је он био леп и како сам на њему свирала.

Она ме је погледала благо, не усудим се рећи сажаљиво, мада сам већ и заборавила како је тачно било и рекла – Дивно! А јесте ли га понели овамо?

Клавир?! – помислила сам у себи. Како клавир да понесем кад је велики, кабаст, не стаје у торбу у којој се већ налази глава?!

Нисмо – рекла сам наглас и тихо отишла на своје место.

И нисмо никад после о клавиру разговарале, јер убрзо потом нисам више била ученица драге учитељице.

Али јесам разговарала са собом дуго и често о томе зашто клавир нисмо понели кад већ ништа друго нисмо.

Како то да га нисмо некако могли изнети, могао је држати свако са своје стране по део, било нас је толико да свако ухвати један део клавира.

Нисмо га понели.

Нити смо до данас разумели зашто је клавир требало носити кад је већ био на добром месту, у мојој соби, у мојој кући.

И сад нешто размишљам…

Можда се на крају и не треба ничег сећати.

Кад нешто постане део сећања, онда га више нигде другде нема.

Ја бих да Книна буде.

И да се све тамо врати.

Клавир је можда неко сачувао.