Седим синоћ у позоришту, гледам са ђацима Чехова, дижем обрве да бих чула глумце, али свугде около шкрипе столице, стижу поруке на телефон, две девојке које су поред мене биле тихо једу смоки и ломе кесу у којој су комадићи од кикирикија. Каже Телегин, чини ми се, како је дан леп, а Војницки, игра га... Continue Reading →

У надреалној сцени коју је режирао Неле Карајлић пре више од три деценије новинар пита директора једне основне школе да ли мисли да је пет до дванаест за школство, након чега овај одговара да је на његовом сату двадесет до два. Новинар понавља питање и појашњава метафору, те каже како је мислио да ли је... Continue Reading →