Што сам старија и више се занимам речју и литературом, постаје ми јасније да не треба да се чита много ‒ како смо научени ‒ већ помало и снажно, и само она дела ‒ ако је могуће ‒ која нас ломе и након којих се осећамо као након јаке прехладе, исцрпљено и с бољим имунитетом.... Continue Reading →

Откад знам да живим, плашим се смрти. Као малу опседале су ме мисли како после оног што је сада и овде нема ничег другог, и да ће након коначног тренутка наступити несагледива празнина која ће се протегнути унедоглед и која ће угушити сваку травку што на ветру се таласа и свако биће које хода и... Continue Reading →