У песми Манасија Васка Попе зограф пише фреску, златним бојама је украшава. Из даљине допире глас турске коњице која виче да нема другог бога до Алаха, она се приближава манастиру, јури као на коњичким тркама, а зограф ‒ смирено и смерно ‒ наставља да ствара, у тишини, нетремице. Ова песма није само ‒ песма, она... Continue Reading →

Возим се скоро аутобусом број двадесет и шест. На једној станици улазе мајка и ћерка, говоре на другом језику, не разумем сваку реч коју кажу, али примећујем да су веселе, девојчица је обучена у лепу светлу хаљину, плава коса везана је у реп. Њих две чаврљају, један човек понудио им је да седну, било је... Continue Reading →