На семафору у новобеоградском булевару пали се црвено светло, заустављам кола, и на улици којом се возила крећу приметим три дечака светле боје коже како држе у рукама средства за чишћење стакла. Виђала сам их и раније, издалека, сад ми се приближавају, онај десно, насмејан, пита треба ли ми њихова услуга, кажем да не, а... Continue Reading →

Земунским кејом шетају се два дечака и једна девојчица, млађи школарци, и девојчица говори својим другарима шта се догодило на часу у школи. Наставница је пришла ученици пошто је приметила да она шушка кесом, па ју је приупитала шта ради, а девојчица је одговорила како једе смоки. Наставница је почела да се смеје. Ученица ју... Continue Reading →

Не познајем мало људи који су већ дуго поживели, за себе кажу како је њихов живот на заласку, а не могу да искораче из родитељског гнезда. Они су везани за своје очеве и(ли) мајке толико да након њихове смрти не осећају више вољу за животом. Тешко је рећи да ли је ова појава феномен који... Continue Reading →

Својевремено сам купила књигу необичног наслова „Како да говоримо о књигама које нисмо читали“ и до данас ‒ ето парадокса! ‒ нисам стигла да је прочитам. Не знам, онда, да ли бих могла да говорим о тој књизи или некој другој коју нисам читала, на пример, о оној око које се ових дана дигла прашина,... Continue Reading →

Јуче на гробљу, док сам на чесми сипала воду у бокал, пришле су ми две девојчице – тамније коже и мусаве, упрљане блатом и чоколадом. Једна за другом су ишле, старија је водила млађу, па кад су виделе да морају стати у ред како би очистиле руке и лице, ова старија ми је пришла, мирно... Continue Reading →

Родитељи који васпитавају кљакаву децу заправо себи продужују живот, јер што је дете неспособније, овај ће имати рашта да живи – џина да негује у маленој саксији. А могао је само цвет да посади, доста би било.