Никад није било лакше доћи до човека и никад није било теже допрети до човека.

На ђаволском брду, док је разјарена маса славила Пасху, између два подлаца, нашао се Он. Није опрао руке, нити су његова боса стопала газила меку земљу. Био је располућен и тих, у галами која је одзвањала – да се разапне. И би тако, разапели су га да нико више не би свој божански дух подредио... Continue Reading →

Упознаш – тако – неке људе, догоди се да их сретнеш и да ти се допадну, призовеш какву племенитост у њима и саживиш се с њоме, јер би племенитост да видиш, све док – полако – не схватиш да племенитост није њихова, већ твоја и да је они чак ни у ходу нису дотакли.

Кад ми кажу да је неко ко ми је драг – отишао, ја знам да он остаје ту, у свему што је био док је живео, јер човек не може нестати – ако се једном родио.

Чињеница да многи људи живе у ишчашеним везама и да негују некакав облик заједнице упркос расулу, говори о томе да човек верује да се једино може преживети с другим, не и сам, па да је тако самоћа, не и усамљеност, ишчашеност која се може вратити у лежиште тек уколико је неко поред нас, дакле –... Continue Reading →

Кад се у једном кишном и суморном дану, негде око шест по подне – а већ је мрак – небо умири, облаци растворе своје цветове и на тренутак обуздају реку која сатима топи земљу, како би се доле упалило дрвце и засијала ватра, схватиш да ти је поклоњена милина коју можеш да узмеш – а... Continue Reading →

Родитељи који васпитавају кљакаву децу заправо себи продужују живот, јер што је дете неспособније, овај ће имати рашта да живи – џина да негује у маленој саксији. А могао је само цвет да посади, доста би било.