Иза трију мора, чудноватих брда, таласа горких и чемпреса тешких, у снохватици бледој, бледој попут Офелијиног лица, на рубу шпиље једне која гледа у таму и ноћ, видела сам њега. Гледала га дуго, проматрала му очи и руке кô у пијанисте или каквог вајара. Слушала речи, памтила боју гласа. Знала му пречице, сретала га. Волела.... Continue Reading →
У трамвају – књига
Возим се трамвајем, седмицом, можда, и припремам се да изађем на станици која долази, кад, хеј, спазим девојку наслоњену на нешто што изгледа као висока столица у покретним музејским експонатима – чита књигу, али не неки водитељски роман или прву помоћ у психолошкој кризи, већ повећу, дебелу књигу чијег се имена не сећам, а ни... Continue Reading →
Њено дете воли да чита
Знате ли шта ми је рекла?! Да своје дете учи да чита и да књигу воли. Питам је – Каквој се то лудости одајеш? Ти попут Хамлета лајеш. Границе очигледно не познајеш. Стани да ти кажем – важно је све. Ако буде читала, заволеће се. Спознаће се. Знаће – како и кад не будем крај... Continue Reading →
Биљана Ковачевић 