Гледам "Варљиво лето" стоти пут, сваку реплику знам напамет, изустим је пре глумаца, декор као да сам сама удесила, а сценарио у даху писала и размишљам – има ли још филмова које вреди погледати? Има, али у њима често не налазим оно чега је овде у изобиљу – топлине у сваком кадру. Глава породице, pater... Continue Reading →

Желим да верујем да смо читали Његоша и да смо разумели како га треба читати. На средини једног листа, горе при врху, каже стари игуман да – вук на овцу своје право има „кâ тирјанин на слаба човјека“. Ова мисао, учено – гнома, има свој смисао и не треба је преводити. Ипак, на том месту... Continue Reading →

Не волим песимисте. Тешка им је мисао што се разлива попут просутог мастила на столу. Ако се старим крпама не појури ток, оду предалеко, упрљају хартију белу, да на њу ништа не стане, ни ода пролећу, ни химна цвећу. Не слушам песимисте. Они и не говоре, само опонашају звукове из природе, хучу и стењу, непријатно... Continue Reading →

Била сам ти брана за набујалу воду, за сумњичаве и доконе мисли које кроје удес по своме. Кажу да је требало тако, да продавац лампи не пристаје некоме ко чита. Сваки шум правдала сам шумом симбола, говорила – смешна – да Бодлер је у праву, да ово и моји ђаци знају, и да ништа није... Continue Reading →

Разболећемо се јер не читамо, душа нам не дрхти кад истина бруји. Разболећемо се јер говоримо ˈнако и кад ваља и кад немир струји. Разболећемо се од досаде и рада, нигде нас нема, у себи најмање. Разболећемо се од топле кише и сунца, црвени се кожа, сјаји и све је тање. Разболећемо се од псовке,... Continue Reading →

Тражим помиловање за песнике и песникиње презрене и схваћене који нису налик овом свету бедном, али који ретком својим или сонетом једним кажу оно што другима тешко пада, што никад чули нису, па не верују, мргоде се и бече, као да не знају да је рима тек звук иза којег се крије Истина нека, а... Continue Reading →

Читајте – људе. Приближите им се. У предговору обично нешто пише. Погледајте њихове боре, црте младости. Подвуците линијом реченицу једну. Најдубљу. Шта каже? – А говори нешто. Херметичан, тврд, опире се сазнању, боловању, ниже једну за другом, као да га неко прати. Да пита – шта ти је, неће нико, јер уплести се, доћи до... Continue Reading →

У даљини светло се гаси, а тек је вече. Вранац се угнездио у себе и поноћ. Не чује се. Само мисао бруји – како смо стигли овде? Јесмо ли се окренули за Еуридиком или преварили Зевса? Доспели у чистилиште или су нас се рајске птице постиделе, па својим белим перјем у јастуке умотале да угуше... Continue Reading →

Сваки хаос је уређен, другачије не би могао да постоји, као што све постоји са смислом, јер другачије не би могло издржати. Има тог реда и у филмографији једног нашег мајстора – четири филма је снимио до сада, размак између њих је по 6 година, у свакоме је главна очинска фигура и она ће спасити... Continue Reading →

Кажем ти – љубави нема. Важна тема. И неће је бити. Кажем ти. А ти треба да кажеш да нисам у праву, да појма немам, да пишем због опкорачења и рима, плима – шта ли је – дође и прође, тако стално, али нас двоје о томе разговарамо.