Пакао

Сри­ца­ли смо сти­хо­ве из Дан­те­о­вог Пакла ‒ моји уче­ни­ци и ја ‒ на­сли­ка­ли у својим гла­ва­ма изви­то­пе­ре­ни хаос прет­по­сле­дњег круга у чијем су сре­ди­шту ва­ра­ли­це, на­зва­ни си­мо­ни­ја­ци­ма. И са­мо­у­ве­ре­но смо кидали кору Ада­мо­ве јабуке, уве­ре­ни да је снага речи не­по­ре­ци­ва и да нам се ништа не може десити.

Зво­ни­ло је за крај часа, и глас који ме бије сасвим је исти­нит: скоро никад не за­вр­шим ре­че­ни­цу пре звона, увек ми треба још који трен и уче­ни­ци то знају, не љуте се, само се по­не­кад по­гле­да­ју до­бро­на­мер­ним а пре­кор­ним видом, па ме пусте да ставим тачку на крај својих мисли и спу­стим тон. И овога пута није било дру­га­чи­је ‒ спу­сти­ла сам тон, а они су уста­ја­ли да пођу.

Сем њега.

Не устав­ши са сто­ли­це, у дечјој вреви, његово тело сру­ши­ло се као свећа која до­го­ре­ва. Нисам му видела лица, тог часа није се чуо. Можда је ослу­шки­вао друга зна­че­ња Дан­те­о­вог епа, а можда је ослу­шки­вао себе и при­пре­мао се ‒ а да то не зна ‒ за оно што ће доћи.

Очи су се скло­пи­ле, руке грчиле и није било јаука. Док су други ври­шта­ли и док их је страх изје­дао, његово се срце рас­та­ка­ло и све је ређе и мање било уди­са­ја. По­ло­жи­ли смо га на клупу, па на под, потом на равну даску на којој је изнет, а онда на сто ‒ тамо негде ‒ одакле није устао. И од тога дана ‒ била је среда, око четири сата по подне ‒ нека се стра­шна туга на­се­ли­ла у нас и у мене, не­по­ро­зна, као оклоп на којем нема ни­јед­не пу­ко­ти­не.

Пред мојим очима гасило се тело мога ђака, а ја сам ста­ја­ла не­по­мич­но, не­спо­соб­на да за­ко­ра­чим, да при­ти­снем жилу и опипам пулс и да се за­гле­дам у његове очи и по­ве­ру­јем да је жив и да ће живети. Црве­ни­ло зеница и модра боја лица гасили су у мени наду да ће се овај пакао за­вр­ши­ти, да ће јаук тела ожи­ве­ти и да ћемо се вра­ти­ти на по­че­так часа кад сам по­чи­ња­ла го­во­ри­ти о Дантеу.

У књи­жев­но­сти је много смрти, ову реч из­го­во­ри­ли смо досад сто­ти­ну пута на ча­со­ви­ма, јер књи­жев­ност јесте плес са смрћу, опи­ра­ње не­ми­нов­но­сти у којој иш­че­за­ва­мо и више нас фи­зич­ки нема. Али часови књи­жев­но­сти ‒ можда па­ра­док­са­лно ‒ пуни су живота, на њима пу­лси­ра мла­дост која не може са­гле­да­ти зна­че­ње ове не­при­јат­не речи јер се то од ње ни не тражи. Мла­дост по­сто­ји као јаблан, ста­си­то, отмено, и све тежине које је за­дир­ку­ју нису њене, оне при­па­да­ју другом свету у који се овај још није улио. Тако је раз­го­вор о Дан­те­о­ви­ма гре­шни­ци­ма једна умна вежба, са­гле­да­ва­ње друге теме из треће, за­ми­шље­не пер­спек­ти­ве, али не и сје­ди­ње­ње са њом, јер како би се са ше­сна­ест година уопште могао по­зна­ва­ти грех и оно што може доћи након смрти?

Али може ли про­фе­сор ‒ какви год да су фи­ли­гра­ни у ње­го­вој души ‒ да под­не­се смрт на часу, да је по­гле­да у очи и да издржи, а да се његово тело не сруши? Како се уопште живи уче­ни­ко­ва смрт и како се после ње про­ду­жи со­пстве­ни век?

Већ данима раз­ми­шљам само о једном ‒ са чиме сам по­сла­ла свог драгог уче­ни­ка у Божје руке? Раз­ди­ре ме мисао да је мој лик видео међу по­сле­дњи­ма, а моје речи слушао пред из­ди­сај. Јесам ли му по­да­ри­ла макар мало утехе, да кад већ пре­ра­но одлази, оде спо­ко­јан, уверен да је Данте при­ка­зао не толико други свет, већ овај у којем смо сада и у којем нема реда, често ни смисла, и где смрт детета раз­ди­ре људску душу до уве­ну­ћа? Како се ‒ сем у књи­жев­но­сти ‒ пре­ва­зи­ла­зи пакао со­пстве­не ег­зи­стен­ци­је, ако се уопште икад пре­ва­зи­ђе?

О свим тра­ге­ди­ја­ма овога света треба го­во­ри­ти из пер­спек­ти­ве про­шло­сти, када су оне још биле не­слу­ће­не. О животу младог бића не треба пре­ста­ти го­во­ри­ти иако га више нема међу нама, и то је можда једини лек и Божја про­ми­сао, не тек утеха: да што је живот згу­сну­ти­ји, што је мла­дост ра­њи­ви­ја и више крвари, у њој је више уз­ви­ше­но­сти и неке не­о­бич­не лепоте. Зато су мисли о овој тра­ге­ди­ји тешке, пре­те­шке: у њима из­ра­ња­ва­на душа изврће своју кожу, али је сузе за­це­љу­ју и бодре да овај свет није једини од свих све­то­ва и да се живот не може за­вр­ши­ти на часу књи­жев­но­сти на којем про­фе­сор­ка говори о Дан­те­о­ви­ма по­но­ри­ма и не стигне до раја.

Можда утеха јесте у оном не­до­ре­че­ном. Не­ко­ли­ко уче­ни­ка је и питало хоћемо ли читати од­лом­ке из Раја. Од­го­во­ри­ла сам да нећемо, али да то могу сами да учине, јер чи­та­ју­ћи Пакао, биће спрем­ни за сусрет пе­сни­ка и Бе­та­ри­че. Или сусрет са Богом.

Прошло је седам дана, срце је и даље згр­че­но, али мисао као да по­пу­шта ‒ знам да је мој ученик међу ан­ђе­ли­ма, да његова душа језди рајем, одозго се смешка и радује се што ћемо се ‒ на­дах­ну­ти ње­го­вом пле­ме­ни­то­шћу ‒ једном поново срести.

Драги Вик­то­ре, хвала ти што си био мој ђак и опро­сти ми што те нисам са­чу­ва­ла.