Друштвене кризе без изузетка су ‒ духовне кризе. Када се један до јуче колико-толико функционални систем почне распадати, јасно је како енергија која омогућава унутрашњу кохезију престане да бива чврста и наједанпут се почну стварати силовити нуклеуси који вуку на своју страну уместо ка једном језгру. Ако нема једног језгра, већ се стварају распаднути атоми, енергија заједнице мења свој облик, па поприма нови, услед чега настаје нови дух, ако претпоставимо да дух јесте енергија.
Целу колумну, писану ексклузивно за портал РТ Балкан, можете прочитати овде.
Leave a comment