Чија је ћирилица?

На такмичењу из математике у седмом разреду решавала сам један задатак, не нарочито компликован, међутим, нисам успела да дођем до одређене вредности како бих остатак поступка привела крају, и пошто ми је баш та зачкољица правила проблем ‒ а у мојој глави није било решења за њу ‒ написала сам кратак есеј о томе како бих решила задатак да ми је та вредност позната. Задатак из математике претворио се у нешто сасвим друго: умовање и претпоставку. Верујем да су се прегледачи смејали, а ја се нисам пласирала на следећи ниво такмичења, логично.

Идентитет ћирилице ‒ наједном ‒ постаје тежак математички задатак, онај који се решава за републичку награду. Све њене вредности одавно су знане, њен развој кроз историју ‒ од глагољице до Вукове реформе ‒ приказан је у литератури, изучава се на факултетима, опште је место у српској и светској филологији, међутим, наједанпут: постаје мистерија која се разрешава на оном месту на којем сам ја писала есеј из математике. Овако изгледа ток: пред нама је једно писмо које је на просторима католичке провенијенције забрањивано више пута него што је на свим тим просторима било православног живља ‒ дакле, непрекидно ‒ и с намером да се тако онемогући било какво културно дејство оног народа који се реално и симболички доживљава као претња. Ћирилица се не сме јавно употребљавати, свако ко то чини бива санкционисан, виђен као непријатељ просперитетних струја, па зато тек крадомице може словкати ж или џ. Уличне табле се ломе, појединци се изводе пред стуб срама и жигошу ‒ као у Домановићевој Данги ‒ како се више никад не би усудили да себе прикажу као ћириличара.

На овај математички задатак почиње одједанпут ‒ јављају из медија ‒ другачије да се гледа: можда ћирилица није сасвим противна католичанству, ако је некад таква била, време се мења, па оно што је познато и очигледно постаје предмет необичног умовања које може свукуд одвести. Данас чујемо: ћирилица је католичка ствар и треба је вратити у њену прапостојбину.

Кад неко ко није вичан математици пође на такмичење, то се може разумети као жеља да се очекивање наставника не изневери, можда и због дуга према прошлости ‒ сви у породици су природњаци, могу и ја ‒ али се то вероватно неће изродити у добро, јер нема дара да се прозре шта је очигледно. Причаће се приче тамо где је место конкретизацији и јасној истини. Даровити критичари такав рад оцениће као симпатичан покушај да се додворимо оном што нам ‒ у суштини ‒ није јасно нити блиско. Ти вредни и паметни критичари урадиће што је потребно: даровитом друштвењаку и можда писцу рећи ће како математика није за њега.

Ћирилица ‒ као овај задатак из математике ‒ не може бити за оне који такву математику не познају, а овде је она метафора за: озбиљну историју и филологију. Ипак, просвећеном читаоцу не смета што неко, попут мене на такмичењу, меша тезе, већ што они који то не би смели да дозволе ‒ дозвољавају.

У овој ‒ као и увек ‒ деликатној ствари нема добре арбитраже зато што је она у свакој деликатности: произвољна. Зашто? Зато што лични интерес ‒ по правилу ‒ скоро увек надилази колективни и општи. Почињу да се причају приче, дословно приче, које анестезирају нашу свест, како се она не би усудила да помисли нешто друго. Како другог нема, много шта постаје исто: не треба дизати панику и фрку, хајде, па шта, све је то једно, доста смо се делили, време је да се сложимо и помиримо, хоћемо ли престати више страдати?

Ове самопрозване судије неодољиво подсећају на јунаке из романâ Достојевског који су дозвољавали себи да пресуде другима у име ‒ наводно ‒ вишег добра. То су људи које је живот ослободио великих страдања, Бог снажне патње, а други ‒ сивила, и који не морају ништа, али ни ово мало што би могли, тешко им иде, па моле да се не страда јер је на филму страдање тешко гледати. Они ће ‒ из лењости и недопустиве слабости ‒ окренути главу и прећутаће оно што су негде чули: ћирилица не може бити католичка, јер би то значило како су све пређашње санкције ћирилици биле случајност. Ако су случајност, како то да ниједном случајно ‒ они који пишу ћирилицом нису били спасени?