Писмо оцу

Помислим некад ‒ кад сам сама ‒ шта бих кад отворим очи и видим те како улазиш на врата и питаш ‒ јесам ли гледала филм Сјећаш ли се Доли Бел, шта бих да избришем ових двадесет и пет година, и да ти кажем да се не сећам ко је Доли Бел, да ли би требало да је познајем?

Ретко те сањам, ретко чујем глас, плашим се да сам заборавила његову боју, збуним се, као да се јава умеша сваки пут кад те нехотице видим ‒ у сну док говорим, па се окренем и спазим те, као да угледам чудотворца који се насмеје и каже да ме слуша.

Седим ти у крилу, сећаш се, мала сам, гледамо Надреалисте после ручка, смејемо се, учиш ме шта значи оно што глумци говоре, а ја несвесна да ме спремаш за живот ‒ чврсто држим твој длан, мрвим песак и градим кулу, да се не сруши, потрајаће док је ведро.

А смркло се још оног поподнева кад сам вас погледом пратила са бакине капије, требало је да се вратите по мене за недељу дана и да ти испричам смешни виц који је, заправо, глуп ‒ и данас га се сећам ‒ али ти знаш да га не причам зато, већ да се насмејемо, да ‒ све је у реду.

Чекала сам вас те недеље, знаш, мислила како сте се успут задржали, не јављате се, а примиче се пет, па шест сати. Гледам баку како жутим штапом ‒ као смежурана Софка ‒ прави кругове по земљи и чека вести. Зашто би све вести биле лоше, довољна је једна олуја, куд сад и две, онда их може стотину бити, стићи ћете, близу ће вече. Тад чујем бакин крик. Трчим у поткровље, увек сам брзо трчала, бежим од страшног звука и опет чујем ‒ нема их више.

Научила сам поново да говорим ‒ о теби, да се смејем; возим, промишљено брзине мењам, да не поновим непажњу возача аутобуса који није гледао куд иде, стриц каже како му је сигурно било много тешко. Можда је и он имао породицу.

Ја је дуго већ немам, не могу да је саставим, па одбијем људе, пријатеље, руку склањам, стрепим да ће ме ујести, не могу више да поднесем бол.

Пишем, неки кажу ‒ лепо, учим ђаке да буду храбри, онако како сам саму себе научила док сам чекала баку да се врати из болнице.

Падне ми на памет ‒ шта би рекао да ме сад видиш? Јесам ли те разочарала или сам твоје очи узела, па гледам кроз њих у своју душу?

Шта сам урадила, како сам ово заслужила, да сваког дана будем љута ‒ што ти не чујем глас и плашим се да ћеш ишчезнути у сну док ти додирујем лице.

Постала сам отац, свима. Строга и груба. Али то ниси ти, то сам ја ‒ без тебе.

Буди у миру, чувај ме, па кад ме чујеш у сну ‒ говорићу тихо ‒ појави се, остани на трен, да те видим, да руке што ти иду у загрљај ‒ не обухвате тек празнину и небо.

Данас те будим само да ти кажем ‒

Волим те.