Чија је дубровачка књижевност?

На једном са­стан­ку скоро повела се озбиљ­на ра­спра­ва: ако на­пи­ше­мо да смо рођени у Книну, која ће бити држава рођења, јер је тада она била Со­ци­ја­ли­стич­ка Фе­де­ра­тив­на Ре­пу­бли­ка Ју­го­сла­ви­ја, а данас је Ре­пу­бли­ка Хрват­ска. Уко­ли­ко бисмо за­хте­ва­ли да то буде држава у тре­нут­ку рођења, јасно је шта се пише, али ако ми­сли­мо на државу којој град данас при­па­да ‒ од­го­вор је овај други. Кад сам са­го­вор­ни­ку који је по­кре­нуо ра­спра­ву су­ге­ри­са­ла да ‒ упркос нашим сен­ти­мен­ти­ма ‒ треба писати како данас јесте, он је од­го­во­рио да онда не разуме зашто се у свим зва­нич­ним из­во­ди­ма из књиге ро­ђе­них за нашег Николу Теслу пише ‒ Ау­стро­у­гар­ска.

Није важно како се ова ра­спра­ва за­вр­ши­ла ‒ благим спу­шта­њем рамена ‒ већ које је теме из­не­дри­ла. По­ка­за­ла је како је по­не­кад тешко утвр­ди­ти истину, чак иако су докази пред нама, јер није важно у ком правцу се гледа, већ из које се пер­спек­ти­ве полази.

Ових дана поново је пажња јав­но­сти усме­ре­на ка српско-хрват­ском кон­флик­ту и питању ду­бро­вач­ке књи­жев­но­сти илити књи­жев­но­сти између ре­не­сан­се и ра­ци­о­на­ли­зма. Сукоб на овом месту по­сто­ји одавно и није новост да су не­су­гла­си­це оштре, али јесте новост да су углед­ни српски про­фе­со­ри одр­жа­ли скуп у Тршићу, по­све­ћен утвр­ђи­ва­њу при­пад­но­сти књи­жев­но­сти, с кључ­ним пи­та­њем ‒ да ли је она српска или хрват­ска?

Сту­ден­ти и про­фе­со­ри фи­ло­ло­ги­је знају од­го­вор на ово питање, али како је таквих све мање, ра­спра­ва се пре­ћут­но сели у поље јавног дис­кур­са, одакле се ди­ри­гу­је по­ли­тич­ким и иде­о­ло­шким, а не научно утвр­ђе­ним чи­ње­ни­ца­ма. Наука каже ‒ украт­ко ‒ како је у питању један из­дво­је­ни ру­ка­вац српске књи­жев­но­сти који се не­го­вао на рубу српског го­вор­ног по­друч­ја и који је са­чу­вао своје со­пство упркос исто­риј­ском дис­кон­ти­ну­и­те­ту ‒ ви­ше­ве­ков­ној осман­ској до­ми­на­ци­ји. Многи ду­бро­вач­ки писци де­кла­ри­са­ли су се као Срби, го­во­ре­ћи да је језик којим пишу ‒ српски.

Ме­ђу­тим, како је спле­том око­лно­сти, не и пре­ва­гом ду­хов­не и фи­зич­ке снаге, Ду­бров­ник ‒ као и Книн ‒ остао у Ре­пу­бли­ци Хрват­ској, ова се књи­жев­ност ‒ према својој гео­гра­фи­ји ‒ сматра хрват­ском, па је са­да­шњим ми­ни­стри­ма у влади не­до­пу­стив научни скуп који је одржан у Тршићу, а чије је ми­сле­но језгро било управо на тој тачки: да се покаже, не и докаже, како је ду­бро­вач­ка књи­жев­ност ‒ српска.

Чим по­сто­ји тако оштар и не-од-јуче спор, из­ве­сно је како он крије више од оног што на први поглед от­кри­ва, а от­кри­ва једну но­во­та­ри­ју ‒ да се књи­жев­ност може и мора свести на своје фи­зич­ке гра­ни­це које су утвр­ђе­не онда кад се о њима говори. Дакле, ако је данас Ду­бров­ник у Хрват­ској, данас је и не­ка­да­шња ду­бро­вач­ка књи­жев­ност ‒ хрват­ска. Оно што се ова­квом ра­чу­ни­цом очи­глед­но брише јесте ‒ ди­ја­хро­ниј­ска пер­спек­ти­ва са­да­шњно­сти. Другим речима, није важно како је некад било, важно је како је сада, и у том по­гле­ду са­да­шњост од­го­ва­ра хрват­ским фи­ло­ло­зи­ма. Ме­ђу­тим, како то није једина пер­спек­ти­ва, случај се ко­мпли­ку­је и због тога се ‒ премда веома тихо ‒ огла­ша­ва­ју српски фи­ло­ло­зи.

И празно звоно јечи, кажу па­мет­ни људи, па хрват­ска галама не чуди, нити би тре­ба­ло да нас за­бри­не, али она омо­гу­ћа­ва да се у јав­но­сти ‒ међу онима који о Ду­бров­ни­ку знају једино из ту­ри­стич­ких бро­шу­ра ‒ фор­ми­ра утисак да неко неком књи­жев­ност отима. Та­кви­ма би се морало на­по­ме­ну­ти да је књи­жев­ност ‒ иако махом ма­те­ри­ја­ли­зо­ва­на у пи­са­ним тек­сто­ви­ма ‒ ду­хов­на де­лат­ност која се не може отети и која пу­лси­ра оним ритмом који су њени аутори ус­по­ста­ви­ли, а он се може свести и на гео­гра­фи­ју, само не на ону на­си­лну, већ при­род­ну.

Не може ‒ да за­кљу­чи­мо ‒ ау­тен­тич­ност ду­бро­вач­ке књи­жев­но­сти да утврди неко ко ретко кад чита, нити пак онај који уна­пред зна како она мора бити хрват­ска. Ду­бро­вач­ка књи­жев­ност би морала бити српска јер тако су го­во­ри­ли они који су је ство­ри­ли, о чему по­сто­је ре­ле­вант­ни ма­те­ри­ја­лни докази. Такви докази могу се обез­вре­ди­ти у само једном слу­ча­ју ‒ уко­ли­ко се из све­ко­ли­ког по­и­ма­ња света ис­кљу­чи про­шлост као ре­ле­вант­на ка­те­го­ри­ја: биће једино онако како јесте, а не онако како је било.

Али шта ако је то што јесте могуће једино за­хва­љу­ју­ћи оном што је било, јер дру­га­чи­је не би по­сто­ја­ло? Книн или Ду­бров­ник ‒ на­жа­лост ‒ хрват­ски су због исто­риј­ских ма­ри­фе­тлу­ка, као што је ду­бро­вач­ка књи­жев­ност српска ‒ због српских писаца који су омо­гу­ћи­ли да она на­ста­не и живи.