Зејтинлик

На топлом Зејтинлику, у мајско подне овог лета Господњег, група београдских ђака окупила се у тишини како би пригодним игроказом исказала поштовање почившим војницима у Солуну. Десетак младих људи спремало је данима у својој школи изабрани текст, а онда пред немалом публиком извело драму у ходу. Импровизована сцена на гробљу била је део студијског путовања.

Редитељски погледи били су све време упрти у ђаке аматере, јер већини је ово био први озбиљнији јавни наступ. Ипак, није се много размишљало о казивању једне ученице за коју се зна да већ дуго похађа часове глуме и да је за њу овако нешто ‒ упркос озбиљности тренутка ‒ мачји кашаљ. Кад се ветар умирио, публика престала да дише, понека камера била упрта ка небу и сунцу, а нечујни додир прстију означио почетак кратке драме, после пет или десет минута ‒ озбиљна глумица почела је да се смеје.

Публици је било непријатно, редитељ се осећао постиђено, девојчица се посрамила и након изведбе потонула, свесна да је начинила несвакидашњи преступ. Овако нешто ‒ мислили су многи ‒ није се смело догодити.

Међутим, шта се заиста десило, не можемо знати, али можемо претпоставити ‒ да је грохотан смех, у тишини чут као хистеричан, био приказ изврнуте стварности.

Ђорђе Михаиловић, наш чика Ђорђе, махнуо је са своје терасе, није био у публици, али као да јесте ‒ својим благим очима гледао је сваког у душу, казивајући попут монаха оно што се мора на овој земљи знати. И није он, нити ико други, покренуо лавину јецаја, зато што је смех младе глумице био другачије врсте ‒ био је гласна одбрана у часу који се не може увек поднети и који може срце да сломи, ако се не гледа којим ће се стазама проћи.

Милутин Бојић у својој чувеној оди палим солунцима тражи смртну тишину, јер држи опело над светом водом и његов захтев је оправдан, истовремено песнички беспрекорно усклађен, али чини се да он тишину тражи од свих оних који немају својих предака у Јонском мору, па ‒ како не знају шта значи у једном рату бити овако поражен, онда морским таласима прегажен ‒ могли би макар сад да не говоре, да не испусте ни крик, јер страдање надилази сваки јецај и сваки шум.

Да ли је овај захтев једнак и за српски народ или потомци страдалника смеју да се чују, питамо се, можда без престанка и самоконтроле испуштају звуке који се могу упоредити са смехом, само што ништа није смешно, ни живот који се наставио после Великог рата. Шта значи овај непријатни смех који ‒ срећом ‒ чика Ђорђе није чуо?

Значи принуду живота, силу која стеже и која се не може другачије поднети до прснућем. Овај смех није лагодан и питом, он је театар под вешалима. Над страшном костурницом поређали су се нараштаји што покушавају да проникну у душу сваког Ђорђа који је одавно овде сахрањен, и не могу схватити ништа, зато што Зејтинлик није саздан да бисмо оданде пошли исцељени, већ крвави. У пролазницима који су загледани у исту тачку на хоризонту, у српску прошлост, буде се у овој поравнатој алеји неслућене колективне трагедије ‒ оне су започете давно, и чини се да се не завршавају, чак их је немогуће назвати једним именом, сем патњом. Зато је плач често неприкладан, јер шта значи плакати ‒ до обухватити своју муку, сагледати је тако да нас она троне или порази, па у беспомоћности пустити звук налик јецају. Може се и ћутати, али зашто се ћути, из пристојности, из неразумевања оног што је пред нама, а што морамо да схватимо, па се питамо ‒ можемо ли?

Није прикладно на Зејтинлику се смејати, али ‒ да ли је прикладно онолико пострадати, скоро нестати, може ли се за нашу страшну прошлост макар један разлог наћи, сем да је то бедна судбина људи који су се нашли на страшном месту у страшним часима, понекад сметени, па борбени, из крвавих пета тражећи свог Бога у бескрајном плавом кругу.

Можда је од свих туриста у Солуну, ученица која није могла да умири свој смех на војничком гробљу ‒ опирући се, као Андрићев Салко Ћоркан, животном вртлогу ‒ изрекла оно што сви ћутимо: бити у оделу српског војника слама наш оклоп до прснућа, а онда се чудом ‒ сахрањени ‒ поново рађамо.