Човек је човеку утеха

Колико је речи потребно изговорити да би се заћутало ‒ питам се свих прошлих дана док слушам како људи свукуд својом буком не дозвољавају тишини да се пројави.

Сваку изговорену реч морали бисмо изустити с планом, тако да размишљамо отима ли се она од нас или ће нашкодити свету који је чује, па не морамо казати све што падне на памет, можемо се суздржати на трен, угристи за језик, како би се на његовој површини створили мехурићи од даха, налик онима што под водом дођу кад загњурени покушамо да дишемо.

Речима обликујемо свет и разумемо га кад укрстимо артикулисане звуке, тешко је онима који не говоре, а опет ‒ кад се звуци намноже, попусти бубна опна и глава се шири у таласима, до пуцања.

Док се пред нама отвара гротло пакленог левка и ужарена маса куља напоље, јасно је да се налазимо пред великим искушењем. Написао је Достојевски да му се понекад чини како смо сви на овој земљи део једног експеримента у којем неко одозго посматра како ћемо се снаћи, хоћемо ли потонути, па онда све јарке крајности могу бити провере наше личности: има ли у нама добра или се злу лако приклањамо.

Ако и сами себе кушамо, морамо знати ко је пред нама и са киме се боримо, макар у ком правцу је канџе пустио безимени лопов што се прикрада тихо, као Фаустов пас иза пећи. А ево, данас знамо како се зове, ако је један, чује се више имена, знамо како изгледа и где можда живи, знамо да је укроћен и да из куће ‒ он ‒ тешко да ће икад главу промолити, јер то би било опасно. Све знамо, на часу смо били тихи и прибележили у свеску важне ноте, али још не знамо или не умемо ‒ да ћутимо.

Тишина је сусрет са тмином, или ужасом који се у гласној какофонији потискује: што је јачи фон и што више речи изговоримо, мање ће тога нама бити речено, мање ће се наша желудачна киселина лучити ‒ да свари тврду небрушену каменчину. Тишина је ‒ незнање.

Зашто ју је онда тешко поднети, кад су лаки кораци једина извесност нашег такта, морамо да будемо лаки и нежни, неприметни, да бисмо преживели и ‒ дисали.

Зло је постало попут обруча, стеже, куд год би рука да пође, удара у ломни штит и враћа се назад. Сем једном ‒ кад постане јасно да је штит фантазмагорија.

Много је буке свукуд зато што је много страха, а језа надолази пред спознајом да смо немоћни и да над оним што нам се догађа ‒ немамо никакву контролу. Зашто бисмо је имали, онда не бисмо били људи, рећи ће неко, и у праву је. Наука нас је завела и поверовали смо јој како можемо све докучити и све разумети, трагање за разлозима распршује илузију о суверености нашег знања ‒ док мислимо и свесни смо, можемо знати оно што лењости промиче, а то није тачно. Као што је мрав несвестан постојања човека, вероватно, тако би човек могао да буде мрав у односу на нешто што га сасвим надилази.

Мука коју смо у логорејичним таласима исткали из себе свих ових дана не може се умирити логично и рационално, разговор о њој не може бити као сваки други. Зло које видимо важно је премерити из метафизичке перспективе, упоредити га са добрим ‒ једно без другог не иде ‒ и констатовати: што је више зла, добар човек све бољи мора да буде, то му је дужност. Ако је остао жив и метак га је мимоишао, дужан је да живи и оправда чудоват избор, и да пркосећи немани, настави тамо где се стало, не да би обезвредио жртве, већ да би показао да је њихово клонуће ‒ имало смисла.